Позоришни фестивал

02 ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

6-11. јул 2015.

Кретање

 

 

 

Реч председника Организационог одбора фестивала „Театар у тврђави“

 И ове 2015. године Театар у тврђави се одржава под слоганом Кретање. Ни ове године неће бити перформанса, инсталација већ ће фестивал остати веран класичном позоришту и вештинама професије, као и освојеној авангарди.

Оно што се данас олако назива модерним истраживачким театром истражено је и одиграно ’70-их година прошлог века у представама и радовима Љубише Ристића, Душана Јовановића, Милана Плетела, Бранка Андрића, Каталин Ладик и тад почетнице Марине Абрамовић.

Укратко, позориште у Србији је већ модерно пола века.

Други добар разлог што Театар у тврђави остаје посвећен позоришним вештинама је постојање „Битефа“, једног од најугледнијих међу светским позоришним фестивалима, важне адресе на српској и европској мапи који је заживео давне 1967. године трудом Милана Вукоса и Мухарема Первића, који и данас у пуној снази доказују смисао свог постојања: нове тенденције, нови израз, неконвенционалност, некомерцијалност, искорак, авангарда, упорно померање граница уметничке и људске слободе.

Временом и други фестивали у Србији су почели да личе на „Битеф“ а да „Битеф” нису били и зато је било важно поставити тачку разликовања: Театар у тврђави је различит јер без разлика нема уметности ни пута до истине и врлине.

Ми, ђаци фолозофа из Стагире, Аристотела, следимо уверење да је дужност поезије (позоришта) да слави врлину.

Публика ће у Тврђави гледати глумце који ће нам испричати приче Чехова, Шекспира, Стерије… У „Галебу“ и „Сну летње ноћи“ чуће речи великих аутора а од њихових комада неће остати само наслови, напротив, чуће се речи које су писци написали, храбри у свом времену и храбри заувек.

Новост ове 2015. је фестивалска премијера какве се изводе на великим фестивалима, рецимо Дубровачким летњим играма које су давно основали београђани заљубљени у позориште и море.

Фестивал ове године отвара представа „Дуге ноћи и црне заставе“ по роману и драматизацији Дејана Стојиљковића, писца млађе генерације чије се књиге продају у тиражима који звуче нестварно. Реч је о авантуристичкој, самурајској причи на трагу Александра Диме Старијег и Мијамото Мусашија чија се радња догађа неколико година пре 1389. године.

Како је наша Србија сиромашна и кад није сиромашна да би се догодила фестивалска праизведба било је потребно да снаге удруже три града Смедерево, Ниш и Шабац: у простору Малог града заиграће искусни и даровити глумци из Ниша, и лепи, млади, најбољи глумачки ансамбл у Србији Народног позоришта Шабац.

И на крају треба рећи „глумци су стигли сире“.

Радослав Павловић,

писац и саветник председника Републике

  

ПРОГРАМ

 

6. јул 2015.

 

Лица

 

У земљи у којој се историја преправља и по пар пута за један људски век, тешко је одредити шта је мит, шта је податак, шта пропаганда и шта је и зашто у сенци.

Дејан Стојиљковић се у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ поиграва са тим нашим односом према прошлости и управо меша историју и сећање и фантастику тако да прави један нови мит. Од романа до представе ми желимо да одемо још и даље и да дамо један сценски језик нечему што је помало и немушто негде између народне песме и маште. У освит тренутка који некако одбија да остане у прошлости – Косовске битке, пар година раније, дешава се наша представа. Вере, људи, идеје, демони, кошмари два света – неумољиво се сурвавају једни на друге. Исход знамо сви, разлози нам некако увек измичу. Бајка о нама, то ће бити представа „Дуге ноћи и црне заставе“.

 

 

7. јул 2015.

 

Лица

Представа траје 2 сата и 30 минута

О комаду

(извор: Костић, Веселин, „Стваралаштво Виљема Шекспира“, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.)

У поделама Шекспирових комада, „Сан летње ноћи“ обично се описује као његова зрела комедија, уз „Млетачког трговца“, „Много вике ни око чега“, „Како вам драго“ и „Богојављенску ноћ“, које одликује богатство заплета и суверено владање комичним драмским обликом.

Сам наслов, „Сан летње ноћи“, односи се на ноћ 23. јуна, најкраћу у години, која је у енглеском фолклору била повезана са одласцима у природу, забавама на отвореном, и веровањима о посебно снажном деловању натприродних бића у то доба године.

Претпоставља се да је комедија настала око 1595., као пригодна забава за свадбено славље у неком великашком дому. И сама прича о венчању Тезеја и Хиполите може се схватити као комплимент аристократским младенцима – Тезеј и Хиполита су публика за коју занатлије приказују игру о Пираму и Тизби као што су прави младенци били публика за коју се приказује цела комедија „Сан летње ноћи“.

Заплет „Сна летње ноћи“ није у целини позајмљен из неког извора (као што је обично случај са Шекспировим комадима), али се могу уочити појединачни мотиви из разних књижевних традиција. Највероватнији извори су Овидијеве „Метаморфозе“, Плутархови списи о Тезејевом животу, Апулејев „Златни магарац“, Чосерове „Кентерберијске приче“, а има и мотива из ранијих Шекспирових дела. Ситуација у којој се два заљубљена младића боре за исту девојку постоји и у „Два витеза из Вероне“, а игра о Пираму и Тизби је пародична аналогија трагичног мотива из „Ромеа и Јулије“. Значајан је и утицај енглеског усменог предања и народних прича, одакле је преузет читав вилински свет.

„Сан летње ноћи“ називан је, свакако са разлогом, чудом композиције. У овом комаду је усложњавање драмског заплета доведено до виртуозитета. Преплиће се чак пет прича: о венчању атинског војводе Тезеја и амазонске краљице Хиполите, доживљаји младих атинских љубавника Хермије, Лисандра, Хелене и Деметра, свађа вилинског краља Оберона и краљице Титаније око пажа, припрема аматерске представе о Пираму и Тизби, и сама трагична љубав Пирама и Тизбе, која чини садржај те „драме у драми“. Све те приче међусобно су повезане у наизглед једоставан и праволинијски след догађаја свеприсутним мотивом љубави, који се у овом или оном облику, занесењачком или сталоженом, комичном или трагичном, узвишеном или приземном, појављује кроз цео комад.

Радња комада „Сан летње ноћи“ развија се у три става. Почетак се дешава на двору и обојен је претећом, скоро трагичном нотом, јер Хермији прети смрт уколико не послуша оца и не уда се за Деметра. У другом ставу личности одлазе у шуму, у којој разум уступа место страстима, избијају неспоразуми, делују оностране силе, све до отрежњења које наступа на крају. У последњем ставу, радња се поново преноси у Атину, успоставља се склад и образују се нове друштвене ћелије, то јест склапају се бракови који обећавају трезвеност, срећу и плодност у будућности.

Богатству и занимљивости ове драме доприносе и ликови који се налазе на четири нивоа реалности: једну групу чине онострана шумска створења, другу романтични љубавници, трећу реалистичне и приземне занатлије и четврту наглашено фиктивни ликови из игре о Пираму и Тизби. Свака од тих група чини засебан свет, дефинисан и постављен у комичну перспективу самим постојањем осталих светова.

Ову драму скоро је немогуће критички објаснити: њена лепота се увек може осетити. „Та мала драма као да је рођена од осмеха“, каже Бенедето Кроче, а по Џону Китсу она је „дело дубоког зеленила“. За Хазлита је читање „Сна летње ноћи“ као „тумарање по месечином обасјаном гају: описи одишу лепотом као што леје пуне цвећа одају миомирис“.

Милена Деполо

buha.rs

 

 

8. јул 2015.

 

Улоге:

МАЛОГРАЂАНШТИНА КАО СИСТЕМ САМОУНИШТЕЊА

Иако изворно означена као комедија нарави, „Женидба и удадба“ Јована Стерије Поповића,  гледано из данашњег угла, највише подсећа на сапунску оперету о хромој  и добродушној девојци и стидљивом али вредном  младићу, са срећним крајем.

Маниром искусног аналитичара, Јован Стерија Поповић одсликава тему проналажења животног сапутника као насушну потребу да се живот заодене заводљивим илузијама, у чему су баналност и кич битна градивна средства.

У жељи да уобичајену трку за профитом пропустимо кроз визуру „непристрасног посматрача“, поставка „Женидба и удадба“ базирала се на актуелној иконографији којом смо запљуснути  из свих медијских оружја. Театралност у изразу, као стил споразумевања и општења,  послужила је  као повод  и  добар полигон за креацију захвалних ликова на тему склапања послова од „изузетног значаја“.

Владимир Лазић, редитељ

www.pozoristeterazije.com

  

 

9. јул 2015.

Лица:

Представа траје 2 сата и 15 минута.

О представи

www.npl.org.rs

 

 

10. јул 2015.

 

Лица

О представи

 По уговору са Едвардом Снејпом испред ФАЛ-а (Fairy Angel Limited)

Оригинални концепт: Сајмон Корбл и Ноби Дајмон

На основу романа Џона Бекена и филма Алфреда Хичкока

„39 степеника“ пре свега препознајемо као назив црно-белог филма Алфреда Хичкока из 1935. године. Британски филмски институт прогласио га је за четврти најбољи британски филм свих времена.

Прича о 39 степеника старија је од филма. Роман овог назива написао је Џон Бакен, 1915. године.

Патрик Барлоу  (познат по „Националном театру два човека из Брента“, који је постао легенда у Великој Британији)  направио је позоришну адаптацију романа Џона Бакена и филма Алфреда Хичкока, више него слободно. Комад је доживео премијеру 2005. у Лондону.  Текст је 2007. добио награду „Оливије“ за најбољу нову комедију и две награде „Тони“ 2008. На Вест Енду у Лондону игра се годинама са несмањеном пажњом, а на Бродвеју је трајао четири године са више од 1200 представа. Текст је игран у Америци и Великој Британији, Хонг Конгу, Мексико Ситију, Атини, Барселони, Варшави, Сеулу, Буенос Аиресу, Тел Авиву, Паризу, Монтевидеу, Штокхолму, Јужној Кореји, Тампереу, Шангају, Дубајиу, Ахену, Нирнбергу…

Радња комада је једноставна: мушкарац покушава да помогне жени, агенту, контраобавештајцу. Када агенткиња бива убијена, он мора да се бори да спасе себе и истовремено покуша да раскринка групу страних шпијуна који желе да се домогну важне државне тајне.

„Пародија најчешће указује на последње фазе умирања једне идеје.“ Мислимо да је то мисао која је пратила Патрика Барлоуа када је црно-бели трилер Алфреда Хичкока и напети шпијунски роман Џона Бакена претварао у духовиту позоришну забаву у којој четворо глумаца игра све ликове из романа и филма. Политички трилер Патрик Барлоу је преузео као заоставштину наивне и чедне младости XX века, која полако постаје праисторија нашег XXI. Архетипови шпијунских заплета, романтике и патриотизма толико су се пута поновили да су постали општа места. И увек нас изненаде, у другој форми али са истим правилима игре. И овог пута нас изненађују, у игри четири виртуозна глумца који заједно тумаче четрдесетак различитих ликова, а од свега неколико реквизита формирају многобројне просторе, предмете и ситуације. И засмејавају нас до суза.

buha.rs

 

  

11. јул 2015.

Mали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

 СВЕЧАНА ДОДЕЛА ФЕСТИВАЛСКИХ НАГРАДА

 

 

Народно позориште Ниш, Шабачко позориште и Град Смедерево

Дејан Стојиљковић

ДУГЕ НОЋИ И ЦРНЕ ЗАСТАВЕ

 

Лица

У земљи у којој се историја преправља и по пар пута за један људски век, тешко је одредити шта је мит, шта је податак, шта пропаганда и шта је и зашто у сенци.

Дејан Стојиљковић се у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ поиграва са тим нашим односом према прошлости и управо меша историју и сећање и фантастику тако да прави један нови мит. Од романа до представе ми желимо да одемо још и даље и да дамо један сценски језик нечему што је помало и немушто негде између народне песме и маште. У освит тренутка који некако одбија да остане у прошлости – Косовске битке, пар година раније, дешава се наша представа. Вере, људи, идеје, демони, кошмари два света – неумољиво се сурвавају једни на друге. Исход знамо сви, разлози нам некако увек измичу. Бајка о нама, то ће бити представа „Дуге ноћи и црне заставе“.

Иван Вуковић, редитељ

www.narodnopozoristenis.rs

www.sabackopozoriste.rs

www.sdkultura.org.rs

  

КОНЦЕРТ ГРУПЕ ГЕНЕРАЦИЈА 5

 

ПРЕУЗМИТЕ ПДФ

Програм Театар у тврђави 2015.

Флајер Театар у тврђави 2015.

Каталог Театар у тврђави 2015.