 |
Nušićeva ljubav prema pozorištu i dramskoj umetnosti mnogima je bila
često nerazumljiva. Nasledna osobina nije, jer su Nušićevi
roditelji, a još više preci, bili od svega toga vrlo daleko. Rođen u
jednoj čvrstoj trgovačkoj kući punoj patrijarhalnosti, kao sin
čoveka koji je trgovac na berzi, nije mogao dobiti nadahnuće, kao
književnik, ni ljubav prema književnom stvaranju.
Često sam ga pitao, otkud kod njega ta ogromna izdržljivost i
istrajnost u toj ljubavi, pored svih muka i nevolja, koje je otuda
imao?
- Ta... đavo bi ga znao, odgovarao je, ja sve mislim da je tome kriv
onaj Dimić, što je dovodio svoju trupu i igrao u Smederevu, kad sam
ja bio mali... Možda grešim, ali tako mi se čini...
Znaš, za svu decu, malu i veliku, bez obzira na godine, onaj miris
na obojeno platno, mastike, šminku, sve to opija... Pa zamisli:
triko u ono vreme... paževi... Kakvi su da su, onda je to bilo
opijajuće... Ali, ipak je Dimić kriv!
Milivoj Predić: „Nušić u pričama“ |
