ТЕАТАР У ТВРЂАВИ 2018.

Пети позоришни фестивал

ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

7-11. јул 2018. Смедерево

 

  1. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

(одржано у Центру за културу Смедерево због неповољних временских услова)

Impressario

Емилио Карбаљидо

ДВА МИРИСА РУЖЕ

Музичка мелодрама

Режија: Славенко Салетовић

Сцена и костим: Весна Радовић
Музички аранжмани: Татјана Радуновић и Дејан Стојадиновић
Сценски покрет: Ђорђе Макаревић

Улоге:
Габријела: Љиљана Стјепановић
Марлена: Елизабета Ђоревска
Маријачи: Биљана Јовановић, Татјана Радуновић, Зоран Ковачевски, Дејан Стојадиновић, Сале Вавић, Весна Шишковић, Предраг Богојевић

Инсипицијент: Горан Младеновић
Суфлер: Горан Младеновић
Организатор: Мирјана Заложник

О ПИСЦУ

Емилио Карбаљидо био је мексички писац који је репутацију стекао пре свега као драмски писац. Аутор је око 150 дела за сцену, за позориште, балет, оперу. Писао је и филмске сценарије и прозу. Неке његове драме су адаптиране за филм.

Био је важан промотер уметничких и културних активности, ментор нових драмских писаца и реноватор позоришне активности у Мексику припада Генерацији педесет. Његова дела за позориште одражавају контрадикције, предрасуде и начине размишљања различитих друштвених слојева, а нарочито у мексичкој средњој класи. Био је члан Мексичке академије за језик и Националног система уметничких стваралаца. Добитник је Награде Театра Хавана и награде Народна књижевност.

О РЕДИТЕЉУ

Славенко Салетовић је позоришни редитељ, професор и шеф катедре за Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду.

Сeзoну 1973/1974. биo јe стaлни рeдитeљ Дрaмe СНП у Нoвoм Сaду, a oндa јe 1974. гoдинe изaбрaн у звaњe aсистeнтa и oд тaдa, пa дo дaнaс јe у стaлнoм рaднoм oднoсу нa Фaкултeту дрaмских умeтнoсти у Бeoгрaду. У звање редовног прoфeсoрa јe изaбрaн 1991. гoдинe. Учeствoвao јe у oбрaзoвaњу и диплoмирaњу дeвeт клaсa млaдих рeдитeљa, a пeт клaсa јe извeo сaмoстaлнo. Дoбитник јe Вeликe плaкeтe сa пoвeљoм Универзитета уметности у Бeoгрaду, 2009. гoдинe. Носилац је нaјпрeстижнијe рeдитeљскe нaгрaдe зa нaјбoљу режију прeдстaве у Србији – Бoјaн Ступицa, зa пeриoд oд 2005. дo 2007. гoдинe. Добитник је Вукове награде Републике Србије, 2014. године, три нaгрaдe зa рeжију Сусрeтa српских пoзoриштa Јoaким Вујић, три нaгрaдe Стeријинoг пoзoрјa у Нoвoм Сaду, двe нaгрaдe Јoвaнчa Мицић, сeдaм нaгрaдa Ћурaн и нaгрaде Миoдрaг Пeтрoвић-Чкaљa зa нaјбoљу прeдстaву 2010, Фeстивaлa Дaни кoмeдијe у Јaгoдини, Нaгрaде зa нaјбoљу прeдстaву Сeрвaнтeсoвoг фeстивaлa у Мeксику, Нaгрaде зa нaјбoљу прeдстaву Сусрeтa Зoрaн Рaдмилoвић у Зaјeчaру, Нaгрaде зa нaјбoљу прeдстaву Јoaкимфeстa у Крaгујeвцу, Нaгрaде нa мeђунaрoднoм фeстивaлу Гумбeкoви дaни у Зaгрeбу, 2015, награде за најбољу представу међународног фестивала Театар фест, Добој, 2015.године. Рeжирao јe преко стo прeдстaвa. Зa Тeлeвизију Бeoгрaд рeжирao јe двaнaeст ТВ филмoвa и ТВ дрaмa.

Значајније представе: Иво Брешан, Хамлет из Мрдуше доње – Камерни театар 55, Сарајево; Божидар Љумовић Зуба Руцанте – Камерни театар 55, Сарајево; Раде Радовановић, Оригинал фалсификата – Звездара театар; Миладин Шеварлић, Змај од Србије – Народно позориште у Нишу; Радослав Павловић, Шовинистичка фарса – Дом синдиката, Београд; Радослав Павловић Програм уживо – Култ Театар, Београд; Стеван Копривица, Жаклина Бандека – ФаВи театар, Београд; Емилио Карбаљида Два мириса руже  – Позориште на Теразијама; Предраг Перишић Хероји – Позориште на Теразијама; Федерико Фелини, Ла Страда – Позориште на Теразијама; Даница Пајовић,  Кањош – Центар за културу у Тивту; Миодраг Илић, Жанка – Позориште Славија, Београд; Н. В. Гогољ, Женидба – Народно позориште у Београду; А.Н.Островски, Таленти и обожаваоци – Народно позориште у Београду; Жорж Фејдо, Дама из Максима – Театар опера Мадленианум у Земуну; Реј Куни, Љубавник великог стила – Народно позориште у Лесковцу; Бранислав  Нушић, Народни посланик – Народно позориште у Ужицу; Стеван Јаковљевић, Српска трилогија – Народно позориште у Београду; Добрица Ћосић, Ваљевска болница – Крушевачко позориште – ЦЗК Лозница – ФДУ Звечан

О ПРЕДСТАВИ

У овом комаду, мексички писац Емилио Карбаљидо развија љупку, течну камерно – сценску причу о двема женама које одлуче да, коначно, своје животне судбине преузму – у своје руке! Спојене стицајем околности и нагнане на заједничко делање, настоје да, спасавајући свог заједничког мушкарца из затвора, дођу до новца за његов пут у слободу. Када након многих перипетија свој наум и спроведу, схвате да тај мушкарац (који је једној од њих муж, а другој љубавник) – такву њихову жртву можда и не заслужује!

Иако је у питању, у драматуршком погледу, „лагано” штиво, или, како би се могло казати, „комад за опуштање”, „Два мириса руже” су својим питким дијалогом и врцавим хумором, као и узорним осликавањем два женска карактера, управо идеалан сценски претекст за браворуозну глумачку надградњу.

Првакиње Позоришта на Теразима, Љиљана Стјепановић и Елизабета Ђоревска, вођене супериорном редитељском концепцијом Славенка Салетовића и потпомогнуте музиком „мариjача” Оркестра Позоришта на Теразијама – чине ову позоришну магију могућом, а публици дарују оно што нам је данас свима тако ужасно потребно: здрав, исцељујући смех!

8. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

(одржано у Центру за културу Смедерево због неповољних временских услова)

Петар Кочић

ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ

Драматизација: професор Растко Јевтовић

Режија: Михаило Лаптошевић

Играју: Даниел Ковачевић, Јаков Јевтовић, Дејан Стојаковић и Михаило Лаптошевић

Продуцент: Снежана Миљковић

 

О ПИСЦУ

Петар Кочић је био српски песник, писац и политичар. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом“ снажно је психолошки уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности.

Написао је дела „Пјесме“, три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“, збирку приповедака „Јауци са Змијања“, као и две политичко-социјалне сатире: „Јазавац пред судом“ и „Суданије“.

О РЕДИТЕЉУ

Михаило Лаптошевић дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Владимира Јевтовића. Запаженија позоришне улоге остварио је у представама „Чорба од канаринца“, „Брод љубави“ и „Мозак афродизијак“. Наступао и у другим представама на сценама Звездара театра, Српског народног позоришта, позоришта „Бошко Буха“ и др. Од 2005. године води школу глуме у оквиру УМС школе за таленте, а од 2011. стално запослен као професор глуме у средњој школи „Артимедиа“.

 О ПРЕДСТАВИ

,,Јазавац пред судом“ постао је не само политичка сатира локалног значаја, већ и драма која има дубљи социјални смер и прелази границе времена и простора у ком је смештена радња приче, јер Давид Штрбац у овој представи није само босански, крајишки, српски сељак, вечно варан и искоришћаван, свестан свог очајног положаја који неуморно тражи правду, већ он представља и сваког Србина који живи у овој земљи и вапи за слободом. ,,Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Прича јесте о слободи и о пристанку или непристанку на компромисе, ја мислим да је то данас препознатљиво. Да ли пристајемо или не пристајемо на компромисе- цела прича око Давида Штрпца је у томе.

Ђорђе Марковић, глумац, РТС 1

Сам „Јазавац пред судом је толико савремен да ми ту нисмо нешто много морали да се мучимо да би било јасно данас. Само су околности у томе различите што код Кочића Давид прође негде без последица, а овде не прође без последица, зато што је данас такво време.

  1. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Српско народно позориште Нови Сад и БЕО АРТ

Ана Ђорђевић

АНИКА И ЊЕНА ВРЕМЕНА

Инспирисано приповеткама Иве Андрића

Режија: Ана Ђорђевић

Улоге

Аника Крнојелац: Милица Трифуновић

Мелентије Порубовић:Ненад Пећинар

Анђа Порубовић:Биљана Кескеновић

Јакша Порубовић:Душан Матејић

Лале:Милован Филиповић

Савета: Јована Мишковић

Јелица:Милица Грујичић

 

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Марина Сремац

Композитор: Драган Максимовић

Сценски говор: Дијана Маројевић

 

Инспицијент: Владимир Савин

Суфлер: Наташа Барбир

Aсистент костимографа: Снежана Хорват

Aсистент сценографа: Нада Даниловац

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Ђорђе Илић

 

 

Иво Андрић рођен је 1892. године у Долцу код Травника. Школовао се у Травнику, Сарајеву, Бечу и Кракову. Докторирао историјске науке у Грацу. Бавио се дипломатијом, науком и књижевним радом. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године. Умро је у Београду 1975. године.

 

***

Сарајлија, дете са Истока, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман… Јавља се Исток код Андрића још с једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним што би Б. Станковић звао нечистом крвљу, а што Иво Андрић зове несрећном крвљу.

Исидора Секулић

 

Иво Андрић је првенствено приповедач. Он се придружује низу приповедача разних опредељења и способности што „на хиљаде разних језика, у најразноличнијим условима, из века у век” испредају „причу о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.”

Славко Леовац

 

С тим великим мајстором ријечи у разговору не треба церемонија, све је истодобно и обично и изванредно. Ви сте с њим у дотицају као у директном контакту с умјетничким стварањем! Све је ту лијепо, дубоко, јасно, проучено.

Љубо Хргић

По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота …“

 

О Аникиним временима…

Анализа приповетке Аникина времена почиње од савршеног стила, који готово да има ритам класичне хармоније, равномерно спроведене. Причу казује објективни приповедач, дистанциран од догађаја, тоном усменог приповедача, досежући до митских оквира приче.

Станко Кораћ

 

Пакао је и у унутрашњој стварности Анике, само је у дубинама, јер Аника ћути о своме интимном животу. Ни они који су јој најближи не познају је. Знају само за њену магичну лепоту и за њен изазовни пркос, њене експлозивне, необичне ћуди. Ни приповедач не открива тајну њене магије и власти над људима. Приповеда о њеној лепоти попут легенде као о чуду које се догодило.

Велибор Глигорић

 

Андрић тежи митском – судбинском, далеком, вечном… Ако се лепота не додирне, отвара се пут ка насиљу, убијању, лудилу, самоубиству. Није довољан само додир лепоте, јер из тог додира би требало да настане ведрина душе, радост, безбрижност, да потре егоизам не водећи при том у аутодеструкцију, да донесе срећу без самозаборава или надмености моћи. Лепота треба да изазива љубав, да се њоме заштити, да се њоме испуњава и да сама буде њоме испуњена. У тренутку када се догађа супротно, уместо љубави – све и свакад буде преливено мржњом. То је доказ посрнулости света.

Весна Крчмар

Аника је Лалету анђео чувар, Савети спас, Јакши дом, Мелентију болест, страшно створење без стида и разума, Анђи роспија која служи да се ђаволи у мушкима уморе, а Јелици вештица.

Јакша је Аники срећа, Савети будала, Лалету страх, па савезник, Мелентију изрод, несрећа и срамота, Анђи син, дете, а Јелици жеља.

Анђа је Аники непријатељ, Савети ђаво, Лалету ђаво, Јакши мајка и ђаво, Мелентију глас разума, а Јелици узор.

Мелентије је Аники насилник и убица мучен злом и несрећом, Јакши слика онога што не жели да постане, Савети јадан, Анђи глуп и неспособан, а Јелици закон.

Савета је Аники породица, Лалету породица, Јакши препрека, Анђи средство, Мелентију грешница и Јелици грешница.

Лале је Аники све, Јакши онај који га саслуша, Савети средство, а Мелентију казна породици.

Јелица је Лалету небитна, Анђи глупа и залудна, а Мелентију сујеверна.

 

 

Ана Ђорђевић

Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.

За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.

Значајније режије:

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско драмско позориште 2005, Ж. Б. П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театар 2005, Ђовани Бокачо  Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006, Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009, Ф. М. Достојевски Записи из подземља, Југословенско драмско позориште 2010, Н. В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010, Петар Михајловић Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010, Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште 2013, Ана Ђорђевић Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске 2013, Вилијам Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015, Стојан Срдић Моје дете, Београдско драмско позориште 2016, Мирослав Крлежа У агонији, БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Криза је отварање процепа у појавној, уређеној, устаљеној стварности, кроз који куљају овамо, к нама, наше унутрашње бештије које нисмо препознали, погледали, припитомили, кроз који к нама допире позив да почнемо озбиљно и мукотрпно да радимо да унапредимо себе.

Криза је нужни продукт лажног мира. Аникина времена су времена кризе.

Свака криза је шанса да се постојећи поредак, ван човека и унутар њега, унапреди. То значи да се изнова стваралачки приступи животу, да се утврди да ли постојеће форме понашања одговарају садржајима у људском духу који се усложњавају, да ли савест алармира да се култура свакодневног живота и међуљудског општења истрошила, деформисала, да ли ради против живота, склада и љубави унутар те заједнице, или је треба мењати, како би свако добио нову прилику да буде вољен и срећан.

Шанса да се ствари преиспитају и промене ретко се дочекује с радошћу и спремношћу, јер промена тражи учење, а учење је тежак посао. Човек је више склон да живи стешњеним, неправедним, несрећним, али познатим и одобреним начином живота, него да ризикује, велики рад га мења.

Кризу у Аники и њеним временима не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ.

Аника је мистерија. Цела њена личност је провокација. Али њу је створила управо та заједница која је се толико боји.

Она је жена рођена из подсвести масе која је окружује – краљица свог царства, непокорна и своја, заносно мудра, лебди изнад тривијалности, и увек може да каже „не“, а то је све што многи мушкарци разних узраста, притиснути брдима, обавезама, окоштало формалним односима, потајно сањају да буду. И не само мушкарци! То сањају и жене, и зато јој се диве и мрзе је, и зато је протерују из својих живота, насилно и на своју штету.

Aна Ђорђевић

 

КРИТИКА

АНДРИЋЕВСКА „ЛЕПОТА ПОРОКА“ – „Аника и њена времена“

[…] Сам наслов нам даје до знања да није у питању драматизација само једне од дужих Андрићевих приповетки већ да се ради о више извора вешто склопљених у једну чврсту, драмском радњом набијену причу, која вас оставља без даха од првог до последњег секунда.

За Андрића, поред осталих квалитета, кажу да је први психоаналитичар у нашој књижевности. Карактери његових јунака пластично осликавају менталитет становника нашег, суровог, поднебља крајем деветнаестог века, који по свему судећи, још увек доминира брдовитим Балканом. Ана Ђорђевић је на „ти“ са целокупним Андрићевим опусом и зналачки, позоришним језиком као да подвлачи великанове речи: „Само неуки, неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“. Ако се осврнемо око себе и поштено погледамо истини у очи, увиђамо колико има истине у тим речима. […]

Једноставно не знате шта би пре похвалили: у атмосферу вас уводи сјајна, вишегласна музичка подлога (Драган Максимовић), доследно подржавајући минимализам којим вешто барата редитељ, или изутено сценографско решење (Борис Максимовић) које с кривим огледалима јасно ставља до знања да се до данас у нашој свакодневници није пуно тога променило, преко тачно подвучених костимографских детаља (Марина Сремац)… Посебно морамо истаћи изузетан рад на сценском говору Дијане Маројевић, они који су одрасли у том говорном подручју, а да немају информацију о месту рођења глумаца били

би убеђени да су сви рођени на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне.
Глумачки ансамбл је посебна прича тако да сваки члан ове не велике екипе заслужује да се

о њему прозбори по која реч:
Првакиња сомборског позоришта, Биљана Кескеновић, нам на самом почетку „држи час  дикције“, у најбољем смислу те речи, потцртавајући окамењени карактер стамене мајке Анђе, жене спремне на све да сачува генерацијама стицану част и данас угледног добрунског племена Порубовића. Не штедећи свој раскошни таленат и стечено искуство до краја ће нам оголити нагон за одржањем не презајући ни од чега, ни од понижења, ни од бахатости, па чак ни од убиства да свог сина јединца изведе на зацртани пут.
Ни једна улога се не може донети на прави начин ако немате праве партнере, а „сомборска дива“ их овом приликом има на сваком кораку. Уз Анђу је Јелица, „кућно чељаде“ по потреби слушкиња а кад затреба „човек од поверења“, оличење наше учмале стварности, створење несигурно прво у себе па онда у све око себе, рођено да слуша, увек се слаже са диктираним „својим“ мишљењем, сем ако се другачије не нареди, полтрон у изворном облику. Милица Грујичић се храбро изборила са захтевном улогом несимпатичне, приглупе „водоноше“ и значајно допринела одличној оцени коју ова представа заслужује.
Ненад Пећинар се на почетку каријере калио у сомборском позоришту тако да има искуства у раду са Биљаном Кескеновић, уз њену свесрдну сарадњу одлично нам осликава Мелентија, „глава породице“, букач који све проблеме решава галамом, напрасити слабић који бежи у лудило, коме се читав свет сруши на главу у моменту кад се суочи са истином о самом себи и окружењу које га је произвело. Лик који је чини се понајвише зачињен са другим приповеткама. Пећинар је можемо рећи, расан глумац који нам из улоге у улогу ставља до знања да великани Српског народног позоришта имају достојне наследнике.
[…]
Савета, у суптилном тимачењу Јоване Мишковић представља пандан Јелици. Данас би била портпарол или „саветник за односе са јавношћу“, она званично предводи супротни табор, „реметилачки фактор који нарушава стабилност“ како би се то савременим речником представило широким народним масама. Сироче покупљено с ђубришта које се виспреношћу уздигло до особе од поверења. Јована Мишковић нам ову незахвалну ролу, поготово за младе глумце, доноси са уверљивом лакоћом потврђујући стечену репутацију једне од најталентованијих младих глумица „новосадске школе“.

„Њој уз скуте“ је Милован Филиповић за кога од раније знамо да поседује изузетан дар у тумачењу ликова са хендикепом. Несрећни Аникин брат Лале, миљеник дама које се баве најстаријим занатом, посебно газдарицине „десне руке“ Савете, овога пута нашао се на свом терену али дословно. Они који нареченог господина познају мало дуже знају да је Милован рођен у Мокрој Гори, удаљеној од Добруна око двадесетак километара. Преданост и уверљивост којом Филиповић гради и поштује овакве ликове доводе нас понекад у искушење да се запитамо да ли ће након представе моћи да се врати у нормални живот. Колики и какви су то психофизички напори зна само онај ко је окусио глумачки хлеб.
На крају, што се каже, „шлаг на торти“, избор Милице Трифуновић за носиоца главне улоге је пун погодак. Сама појава црвенокосе лепотице у овим крајевима има специфично значење, сви који одударају од окружења изазивају подозрење и страх, каже се да ту „нису чиста посла“. Искрено морамо признати да смо се после тако „жестоког“ увода побојали да ли ће млађахна Ваљевка, такође „новосадска школа“, моћи до краја да се носи са тако захтевним задатком. Како се представа ближила крају имали смо прилику да видимо да је Милица пуно тога научила на академији, посебно од ментора Јасне Ђуричић. Катарзична сцена у којој Аника саспе у лице Мелентију читав живот и успут нам преприча још неколико Андрићевих приповетки спада у врхунска остварења која ће остати забележена златним словима у аналима Српског народног позоришта.

 

Из критике Драгољуба Селаковића, 26. октобра 2017.

vojvodjanskevesti.rs

 

 

Аника и њена времена на сцени Српског народног позоришта

Ана Ђорђевић је редитељка која за своје представе ретко узима „готов“ драмски предложак. Она га ствара, исто онолико колико га користи, што јесте блиско савременој позоршној естетици. Ана Ђорђевић је позната и као студиозна у свом раду.

У њеним представама исијавају анализе, повезивања и једна нова читања, како се то у позоришту каже. Тако је и са „Аникиним временима“ Иве Андрића, односно представом Аника и њена времена (копродукција СНП-а и БЕО АРТ-а), у којој се препознају мотиви познате Андрићеве приповетке, његове читаве прозе, уз низ исконструисаних ситуција, односа и дијалога, драматуршки постављених у оквир оног дела приче када Јакша, син добрунског проте Мелентија, уместо да се преда цркви и наследи породични „занат“, предаје себе Аники и „отвореној кући“, вишеградском борделу, ослобођеном свакодневне рутине.

Од првог тренутка, ситуација је постављена тако да, иако потиснуте у куће, без великог изгледа на друштвени утицај и јавни живот, жене обликују стварност у којој живе мушкарци. Са једне стране је Аника (Милица Трифуновић), којој нико не зна зашто се окренула против касабе, потпомогнута неваљалицама, како их Андрић у духу народног језика назива, у овом случају једном, а не две, Саветом (Јована Мишковић). Са друге стоји Анђа (Биљана Кескеновић), протиница, такође удружена са једном девојком, Јелицом (Милица Грујичић). Анђа која у оригиналу, заправо, није Јакшина, него Аникина мајка. Отворени и двоструки обрт – Ана Ђорђевић недвосмислено јасно даје до знања да су жене те које воде „политику“, као и то да су Анђа и Аника главне супарнице, отвара савремени поглед на свет, јачање осећаја да су жене и те како битан друштвени фактор, равноправан ако не и јачи пол од мушкараца, позваних за све и свашта, а отвара и питање односа тих истих жена, унутар породице, где мајка традиционално спутава кћерку да буде самостална и независна, као што помаже оцу (мушкарцу) да сина изведе на прави пут – пут моћи (Јакшу, којег игра Душан Матејић).

У другом плану, представа на трагу каткад суптилног, каткад отворено критичког језика Иве Андрића, отвара питања заосталости средина које своју (не)срећу граде на, такође, традиционалним, затуцаним односима препуним потлачивања, сујеверја, лицемерја… […]

Од упечатљивијих улога, поред женских, већ наведених, Ненад Пећинар је као прота Мелентије успео да искочи, тачније ускочи, упадне у гротло мушкараца избезумљених новим, неистраженим и неосвојеним смислом постојања, док је Милован Филиповић као већ избезумљени Лале (Аникин брат којег Андрић црта инвалидитетом) поентирао на „вези са ђаволом“, имплицитном односу са својом сестром, али и касабом, у којој није прихваћен, као у приповетци, него избачен, у кућу блуда. […]

Одломак из: Игор Бурић, „Дневник“, 24. октобра 2017.

  1. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

(одржано у Центру за културу Смедерево због неповољних временских услова)

Крушевачко позориште и Арт тема

Бора Станковић/ Димитрије Коканов

И СВАКИ ПУТ КАО ДА ЈЕ ПРВИ

инспирисано делима „Ташана“ и „Покојникова жена“ Боре Станковића

Драматруг: Димитрије Коканов

Режија: Јована Томић

Играју: Гордана Ђурђевић Димић, Јелена Матијашевић, Јелена Стајковац, Биљана Николић, Никола Ракић и Дејан Тончић

Кореографкиња: Маја Калафатић

Костимографкиња: Селена Орб

Композиторка: Миша Цвијовић

 

 

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Основни материјал за конструисање текста преузет је из приповетке „Покојникова жена“, те драме „Ташана“ Борисава Станковића. Примењен је принцип декомпоновања прозног и драмског материјала те поновно склапање композиције методама фрагментирања драмског садржаја и драматизацијом прозног садржаја. Адаптација настале текстуалне структуре која поставља две главне јунакиње из два дела Боре Станковића: Аница из приповетке и Ташана из драме, обезбедила је основну драмску структуру праћења наратива о животу жена које су остале саме и са том околношћу се суочавају. Даља адаптација је омогућила да се у оригиналним текстовима удовице замене позицијом остављених, у романтичном односу одбачених жена, те да комплетан наратив буде наратив пребољевања тј. тражења изласка из поља поражене тј губитнице. Следећи ниво интервенције је поступак актуелизације насталог текста. Актуелизација је извршена драматуршким методама монтаже и колажирања насталог драмског материјала са документарним материјалом преузетим из дневне штампе и пре свега текстуалних женских исповести и разговора са различитих форума на тему остављања, пребољевања, преиспитивања традиционалног оквира васпитања жена у Србији данас.Апропријација различитог медијског садржаја је омогућавала објективније сагледавање, ишчитавање и учитавање нових значењских целина у тексту. Новонастала конструкција представља својеврсно повлачење паралеле у наративима проблема еманципације жена у патријархалном друштву с почетка двадесетог века и њиховог ревидирања у контекстима „ослобођене жене“ у друштву почетка двадесет првог века.Ташана и Аница су симболичне близнакиње, два архетипа, два модела, два лица унутар истог механизма, механизма пребољевања и ослобађања од позиције која подразумева зависност од мушкарца као животног стабилног ослонца.

Димитрије Коканов

 

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Представа радног наслова „И сваки пут као да је први’’ на духовит, дирљив и искрен начин проговара о комплексним мушко – женским односима, повлачећи паралелу жена са почетка двадесетог века, и данашњих, актуелних проблема, који се у многоме не разликују од контекста о ком је писао Бора Станковић. Тематски оквир драмског предлошка садржан је у реплици из комада „Ташана’’: „Најтеже је бити сам а не бити свој’’. Две жене, Аница и Ташана, на два различита начина, који произилазе из различитих биографија, друштвеног и социјалног миљеа и породичних односа, спајајући садашњи тренутак са прошлим временима, покушавају да пронађу и наново изграде лични идентитет. У форми исповедних монолога, сукобљавајући се са патријархалном средином, њих две се боре за своје место – равноправно – у заједници, и на искрен, бруталан и болно духовит начин говоре о најкрхкијим личим тајнама и препрекама на путу ка оздрављењу услед љубавног разочарања. Стилизован сценски покрет, тактилна музика и сведен, софистициран костим, заједно са осталим сценским средствима, имају за циљ да дочарају потиснуту страст, раскорак између чулног и здраворазумског у ком се сви ликови овог комада налазе, растрзаност између жеља и могућности, очекивања и реалности. Ова прича, исповест две јунакиње је универзална тако да се свако може препознати, поистоветити и преиспитати, а са друге стране интимна, тактилна и суптилна тако да ћемо бити увучени у лични свет, приватни универзум две храбре, а рањиве жене које ће нам испричати своје најскривеније тајне и жеље.

Јована Томић

  1. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Установа културе „Вук Караџић“

Страхиња Маџаревић

УКАЛУПЉИВАЊЕ

(Трагедија лоптања у Срба)

Режија: Максим Милошевић

 

Улоге:

Драшко: Страхиња Блажић

Селектор: Стефан Бундало

Милан: Александар Кецман

Зорка: Марко Грабеж

Конобарица: Марко Мак Пантелић

Бубањ: Иван Павловић

Бас гитара: Михаило Глишовић

 

РЕЧ АУТОРА

„Укалупљивање – Трагедија лоптања у Срба“ је прича о човеку који добија прилику да се врати у прошлост и покуша да измени будућност тако што ће се суочити са грешкама које је учинио у ситуацијама када је репрезентација „наших земаља“ играла кључне утакмице на светским првенствима у фудбалу.

Период од 1990. до 2010. године обраћен из другачијег угла.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Шта је заправо патриотизам?

Да ли он постоји као фиксна вредност?

Комад Страхиње Маџаревића ми је послужио као темељ за преиспитивање патриотизма где сам покушао да одговорим шта је заправо љубав према сопственој земљи. Шта је то што нам стоји на путу да се суочимо са правим проблемима и будемо прогресивни? Сигуран сам да је митоманија један од проблема, како јуначка, тако и спортска.

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Оно што је мени било изазов-играти нешто што је општа појава, што је општи лик као такав у неким савременим околностима је мени било урнебесно занимљиво и не сећам се, у својој деценијској каријери, да сам играо нешто занимљивије…

Колективни неуспех као друштва се нама преноси на колективни успех спорта. Спорт, нажалост, замењује рат, а ми знамо како се односимо према рату, тако да није то тако наивно…

…То је заправо једна духовита представа о једној озбиљној теми, једна озбиљна представа о једној духовитој теми.

Стефан Бундало, глумац, COOLTURA

 

FacebookTwitterGoogle+Share