Loading Događaji

« Svi Događaji

  • This event has passed.

ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА“М.И.Р.А.

23. септембра 2020. у 08:00 - 17:00

mira plakat

23. септембар 2020.
Мали град Смедеревске тврђаве у 20.00
Битеф театар
М.И.Р.А.
То јест зашто вам је позориште такво-
тужновесела прича за широке народне масе

Представа није намењена лицима млађим од 18 годинa.

Концепт, режија и дизајн сцене: Андраш Урбан

Играју: Мирјана Карановић, Сузана Лукић, Анђела Јовановић, Исидора Симијоновић и Горица Регодић
Музичари: Данило Тирнанић и Иван Мирковић

Драматургија: Ведрана Божиновић
Композиција музике: Ирена Поповић Драговић
Костим: Марина Сремац
Сценски покрет: Анико Киш

Цена улазнице: 200 динара.

Представа је посвећена Мири Траиловић, изузетној личности позоришног, културног и друштвеног живота и оснивачу Битеф театра. Кроз представу су тематизовани прогресиван однос према театру, „стваралачки модел театра који се супротставља осредњости која нас окружује“, као и сама друштвена стварност.

Реч редитеља

У току процеса на представи често се поставља питање са стране зашто М.И.Р.А. са тачкама, шта значи Мира, никад нису чули за тај акроним, ко су Мире… Одговорим да то значи Међународна Имплементација Радикалне Анархије. Из шале. Ако вам то није довољно, ево шта је Мира Траиловић рекла о томе када су је новинари једном питали хоће ли да се представи: М – као марљива, И – као ирационална, Р – као радосна, А – као ако, баш ме брига. Мира. (…)

(…) Свестан сам да је понекад много опасније дирнути у позоришну чаршију него у власт, или у политику. Власти би било довољно да има само мало смисла за хумор. Али чаршија не прашта. Где су нам те такозване критичке представе за које тврдимо да их има, да смо то већ све радили, огулили и нацију и веру и државу и човека и све… Постоје делимично у нашим сећањима – да, било их је, по нека некада, ми мислимо да их има и сада, чини се да је тако, а онда, ипак, схваћамо да их нема. Наше критичке представе само служе да опростимо себи. Зли чиновници драмске литературе постају вољене иконе. Есенција духа нашег народа. Покушавамо да од тога кројимо неку националну специфичност, неку вредност ала Балкан, коју нико на свету не може да схвати, јер смо ми толико специфични, ми толико боље знамо шта је живот, драж живота, па смо, самим тим, и угрожени, јер ми знамо суштину. Али људско зло је људско зло. Глупост је глупост. Крв је крв. Умиремо у позоришту од ароганције, препотентности и осредњости. Од небитности. Од безначајности. Да се не таласа. Најједноставније и најсељачкије речено. Ако неће власт то да одради, одрадиће тај буразерски промискуитетни естаблишмент у коме је свако свакоме нешто, армија запослених глумаца – техничара, којима не пада на памет да на сцени прихвате ризик. Да схвате да су одговорни. Да нам је малтене дужност изаћи из комфорт зоне. Да је то што они зову Станиславским глупи изговор за нерад и шмиру. И функционера који се представљају као спонзори представа и позоришта. Оних ствари у које се ни мало не разумеју. Нацртај ти прво коња, портрет, па ћемо онда о апстракцијама… Сећам се тог неизмереног страха младог редитеља: да ли знаш шта хоћеш? А то значи да ли знаш објаснити на нама прикладан начин. Терор глупо схваћеног реализма. Али једино се то разуме. Дошао Јоцо и рекао Мири… и на крају су сви изгинули… Онда знам шта играм. Причу. Лик. Јебо вас лик. Не волим насиље. Ни било какав облик страха. Не подносим. (…)

Представа није за млађе од 18 година.

 

miramira 1mira 3

FacebookTwitterGoogle+Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *