Loading Događaji

« Svi Događaji

  • This event has passed.

НИЧИЈИ СИН

18. априла 2019. у 20:00 - 21:50

Ničiji sin - promo foto

36. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „НУШИЋЕВИ ДАНИ“

Смедерево 18-23.април

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

Четвртак, 18. април

Велика дворана, 20.00

Отварање 36. позоришног фестивала „Нушићеви дани”

Београдско драмско позориште

НИЧИЈИ СИН

ПИСАЦ: Мате Матишић
РЕЖИЈА: Марко Мисирача

Цена карте: 600 динара

УЛОГЕ:
Изидор, свеучилишни професор, бивши политички затвореник: Миодраг Kривокапић
Ана, његова жена: Даница Ристовски
Иван, њихов син, умировљеник: Владан Милић
Јосип, Иванов син, ученик другог разреда основне школе: Васа Вранеш / Тодор Јовановић
Тонка, Иванова бивша супруга, Јосипова мајка: Милена Предић
Симо, умировљени правосудни полицајац: Александар Алач
Инспектор: Лако Николић
Пацијент I: Јован Јелисавчић
Пацијент II: Андреј Пиповић

О ПРЕДСТАВИ

Црнохуморни психолошки трилер “Ничији син” трећи је део “Посмртне трилогије” даровитог хрватског драматичара и композитора млађе генерације, Мате Матишића. У основи, то је породична драма у којој се полако откривају сабласти из недавне прошлости, периода Домовинског рата деведесетих година. Средишњи лик је ветеран Иван, а у живот човека за ког верује да му је отац – универзитетског професора, бившег политичког затвореника и новокомпонованог политичара Изидора Барића, напрасно и уцењивачки упада његов некадашњи затворски чувар, Србин Симо.
Филм „Ничији син“ у режији Антона Остојића у Хрватској је изазвао контроверзне коментаре због теме којом се бави. Ипак, био је апсолутни је победник 55. Филмског фестивала у Пули 2008. године када је освојио чак шест Златних арена, укључујући и Велику златну Арену за најбољи филм.

О ДЕЛУ
„Посмртна трилогија“ Мате Матишића састављена је од драма „Синови умиру први“, „Жена без тијела“ и „Ничији син“. Трилогија је објављена 2006. године, у издању Хрватског центра ITI-UNESCO. Свака од драма доживела је позоришна извођења, а неке су преточене и у филм.
Средишњи ликови свих тих драма завршавају живот самоубиством, чином који Матишић изравно одређује као њихову повезницу. А Матишићево запажање како то „не говори толико о његовој списатељској концепцији колико о збиљи којој самоубиство може бити повезница“’, води нас, пак, до самог исходишта „Посмртне трилогије“. Једини „завичај“ у који се њени јунаци могу вратити јестe завичај смрти и ослобођења што га она доноси. Ликови Матишићевих драма већ су се и пре „склањали“ у смрт, но никада тако декларативно и својевољно, при чему Матишић показује завршне фазе шизоидног процеса у комe управо друштво или породица доводе „осуђеника“ до руба издржљивости.
Матишић говори о људима напола, и људима привидно целима, а заправо је реч о људима који су пропустили умрети у правом тренутку и постати бесмртном саставницом митске целине, у смислу у којем Едгар Морен извлачи своје закључке о „синтези појединца и државе“’ из које „произлази нека врста грађанске бесмртности“. (…) Матишићеви јунаци су надживели своју бесмртност и морају поновно започети живети обичним, цивилним животом, но друштво ком припадају то им једноставно не дозвољава. Оно оживљава њихове неурозе, подсећа их на учињене грехе, излаже их искушењима на која не могу наћи одговора

Хрвоје Иванковић (iz предговорa „Посмртној трилогији“)

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Једна грађанска породица је у својој кући, а један леш је у подруму.
Треба имати на уму ту драмску ситуацију у Ничијем сину Мате Матишића пре него што се оде у политичко тумачење комада – због тога што је Матишићев комад од површинског политичког слоја доста универзалнија и језивија прича о систему породичних лажи.
Глава једне грађанске породице покушава да сачува свој мали грађански мир, своје добре односе са суседима, свој интегритет академика, доброг супруга и оца, и да на томе изгради политичку каријеру. У томе му помаже супруга која властиту трагедију и позицију истинске жртве, коју је годинама тајила, претвара у осветољубиву вољу за моћ. Између њих је син, ратни ветеран у инвалидским колицима, кога су до очаја и трауме довеле управо љубав према отаџбини и запаљиве речи очева оснивача, и љубав према домовини и мајци која је ћутала и сањала освету. У ту идилу долази некадашњи џелат, догогодишњи мучитељ породице, који такође, гле чуда!, о себи мисли као о жртви. И ускоро се у подруму те угледне грађанске куће нађе леш, а систем породичних лажи између оца, мајке и ничијег сина у ствари се успоставља да би сачувао тајну о злочину.
Управо тај језиви систем доводи до трагедије ничијих синова и зато је потресно гледати га у позоришту, а мучно видети какве последица нам још увек оставља у стварности.
Иван Велисављевић

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рекло би се да је читав опус Мате Матишића, једног од најважнијих савремених драмских писаца ових простора, нека врста „хипертрофираног реализма“. Његови комади најчешће припадају оквирима грађанске драме у којој се ликови и ситуације из условног реализма отискују у воде гротеске, водвиља, фарсе, пародије, трилера па чак и античке трагедије, не би ли се тако емотивно најтачније демистификовали сви важни митови савременог друштва.
Комад „Ничији син“ отвара нам се у ибзеновско-стриндберговском духу као драма о дисфункционалној породици и њеном члану, носиоцу постратне трауме. Међутим, након пинтеровског почетка („комедија претњи“), увиђамо брзо да ће то заправо бити прича о тајни и откривању истине. Услед откривања тајни и саопштавања истинâ сваког од чланова породице, доћи ће до дрмања идентитета, а овим несрећницима је успостављени идентитет једино што им је преостало па ће урушавање тога бити заправо и урушавање њих самих. И ту креће борба за голи опстанак! Све ово, као што сам већ поменуо, Матишић бриљантно жанровски плете и чини немогуће: да гледаоца од урнебесно смешних сцена водвиљског типа, сасвим неосетно одведе до највећих понора попут оних из античке трагедије, да би на крају све обавио осећањем апсурда.
Након готово три деценије присутности Матишића на сцени, коначно се догађа један његов комад у неком београдском позоришту због чега сам посебно поносан и срећан. Надам се да ће публика уживати откривајући једног изузетног драмског писца, укорењеног у традицију балканске комедије и црног хумора (са референцама на опусе Иве Брешана и Душана Ковачевића), али с друге стране врло оригиналног приступа темама које обрађује.
Mарко Мисирача

КРИТИКА
(…) Поред бардова, Миодрага Кривокапића и Данице Ристовски, одличних Александра Алача и Милене Предић (снаха), симпатичног Лака Николића (инспектор), „Ничији син“, Владан Милић, обогаљен биографијом, био је најупечатљивији, својим тачним, прецизним померањем унутрашњег сукоба од идеолошког ка идентитетском. Тиме је читаву историју крвавих ратовања свео на унутрашње човеково питање, ко је, одакле долази и ко му је непријатељ. Осим оног, који је, проклетством тла, у њему самом.
Манипулисање најдубљим људским осећањима, употребљивост трагедије, вечита људска жеђ за моћи и благостањем, примат друштвених, над породичним интересима, изгубљеност човека у ратним страхотама, из којих излази мртав или, свакако, обогаљен, јасни, препознатљиви ликови и миље који знамо, чини Матишићеву драму, у преданој Мисирачиној поставци, тачном анамнезом несреће овог времена. Хрватско/српски сукоб је ту, на општем плану, драмски много мање значајан.

Драгана Бошковић

 

Ničiji sin - plakatNiciji6Niciji5Niciji3Niciji2

 

FacebookTwitterGoogle+Share

Detalji

Datum:
18. априла 2019.
Time:
20:00 - 21:50
Događaj Category:
Događaj Tags:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *