Loading Događaji

« Svi Događaji

  • This event has passed.

АНИКА И ЊЕНА ВРЕМЕНА

9. јула 2018. у 21:00 - 22:20

Anika i njena vremena PLAKAT izmena

Пети позоришни фестивал

ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

7-11. јул 2018. Смедерево

 

Понедељак  ,09. јул 2018.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

 

Српско народно позориште Нови Сад и БЕО АРТ

Ана Ђорђевић

АНИКА И ЊЕНА ВРЕМЕНА

Инспирисано приповеткама Иве Андрића

Режија: Ана Ђорђевић

 

Цена улазнице : 200 динара

 

Улоге :

Аника Крнојелац: Милица Трифуновић

Мелентије Порубовић:Ненад Пећинар

Анђа Порубовић:Биљана Кескеновић

Јакша Порубовић:Душан Матејић

Лале:Милован Филиповић

Савета: Јована Мишковић

Јелица:Милица Грујичић

 

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Марина Сремац

Композитор: Драган Максимовић

Сценски говор: Дијана Маројевић

 

Инспицијент: Владимир Савин

Суфлер: Наташа Барбир

Aсистент костимографа: Снежана Хорват

Aсистент сценографа: Нада Даниловац

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Ђорђе Илић

Иво Андрић рођен је 1892. године у Долцу код Травника. Школовао се у Травнику, Сарајеву, Бечу и Кракову. Докторирао историјске науке у Грацу. Бавио се дипломатијом, науком и књижевним радом. Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године. Умро је у Београду 1975. године.

 

***

Сарајлија, дете са Истока, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман… Јавља се Исток код Андрића још с једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним што би Б. Станковић звао нечистом крвљу, а што Иво Андрић зове несрећном крвљу.

Исидора Секулић

 

Иво Андрић је првенствено приповедач. Он се придружује низу приповедача разних опредељења и способности што „на хиљаде разних језика, у најразноличнијим условима, из века у век” испредају „причу о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.”

Славко Леовац

 

С тим великим мајстором ријечи у разговору не треба церемонија, све је истодобно и обично и изванредно. Ви сте с њим у дотицају као у директном контакту с умјетничким стварањем! Све је ту лијепо, дубоко, јасно, проучено.

Љубо Хргић

 

По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота“. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота …“

 

О Аникиним временима…

Анализа приповетке Аникина времена почиње од савршеног стила, који готово да има ритам класичне хармоније, равномерно спроведене. Причу казује објективни приповедач, дистанциран од догађаја, тоном усменог приповедача, досежући до митских оквира приче.

Станко Кораћ

 

Пакао је и у унутрашњој стварности Анике, само је у дубинама, јер Аника ћути о своме интимном животу. Ни они који су јој најближи не познају је. Знају само за њену магичну лепоту и за њен изазовни пркос, њене експлозивне, необичне ћуди. Ни приповедач не открива тајну њене магије и власти над људима. Приповеда о њеној лепоти попут легенде као о чуду које се догодило.

Велибор Глигорић

 

Андрић тежи митском – судбинском, далеком, вечном… Ако се лепота не додирне, отвара се пут ка насиљу, убијању, лудилу, самоубиству. Није довољан само додир лепоте, јер из тог додира би требало да настане ведрина душе, радост, безбрижност, да потре егоизам не водећи при том у аутодеструкцију, да донесе срећу без самозаборава или надмености моћи. Лепота треба да изазива љубав, да се њоме заштити, да се њоме испуњава и да сама буде њоме испуњена. У тренутку када се догађа супротно, уместо љубави – све и свакад буде преливено мржњом. То је доказ посрнулости света.

Весна Крчмар

 

 Аника је Лалету анђео чувар, Савети спас, Јакши дом, Мелентију болест, страшно створење без стида и разума, Анђи роспија која служи да се ђаволи у мушкима уморе, а Јелици вештица.

Јакша је Аники срећа, Савети будала, Лалету страх, па савезник, Мелентију изрод, несрећа и срамота, Анђи син, дете, а Јелици жеља.

Анђа је Аники непријатељ, Савети ђаво, Лалету ђаво, Јакши мајка и ђаво, Мелентију глас разума, а Јелици узор.

Мелентије је Аники насилник и убица мучен злом и несрећом, Јакши слика онога што не жели да постане, Савети јадан, Анђи глуп и неспособан, а Јелици закон.

Савета је Аники породица, Лалету породица, Јакши препрека, Анђи средство, Мелентију грешница и Јелици грешница.

Лале је Аники све, Јакши онај који га саслуша, Савети средство, а Мелентију казна породици.

Јелица је Лалету небитна, Анђи глупа и залудна, а Мелентију сујеверна.

 

 

Ана Ђорђевић

 

Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године.

За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело.

 

Значајније режије:

 

Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско драмско позориште 2005, Ж. Б. П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театар 2005, Ђовани Бокачо  Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006, Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009, Ф. М. Достојевски Записи из подземља, Југословенско драмско позориште 2010, Н. В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010, Петар Михајловић Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010, Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште 2013, Ана Ђорђевић Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске 2013, Вилијам Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015, Стојан Срдић Моје дете, Београдско драмско позориште 2016, Мирослав Крлежа У агонији, БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

 

Криза је отварање процепа у појавној, уређеној, устаљеној стварности, кроз који куљају овамо, к нама, наше унутрашње бештије које нисмо препознали, погледали, припитомили, кроз који к нама допире позив да почнемо озбиљно и мукотрпно да радимо да унапредимо себе.

Криза је нужни продукт лажног мира. Аникина времена су времена кризе.

Свака криза је шанса да се постојећи поредак, ван човека и унутар њега, унапреди. То значи да се изнова стваралачки приступи животу, да се утврди да ли постојеће форме понашања одговарају садржајима у људском духу који се усложњавају, да ли савест алармира да се култура свакодневног живота и међуљудског општења истрошила, деформисала, да ли ради против живота, склада и љубави унутар те заједнице, или је треба мењати, како би свако добио нову прилику да буде вољен и срећан.

Шанса да се ствари преиспитају и промене ретко се дочекује с радошћу и спремношћу, јер промена тражи учење, а учење је тежак посао. Човек је више склон да живи стешњеним, неправедним, несрећним, али познатим и одобреним начином живота, него да ризикује,

велики рад га мења.

Кризу у Аники и њеним временима не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ.

Аника је мистерија. Цела њена личност је провокација. Али њу је створила управо та заједница која је се толико боји.

Она је жена рођена из подсвести масе која је окружује – краљица свог царства, непокорна и своја, заносно мудра, лебди изнад тривијалности, и увек може да каже „не“, а то је све што многи мушкарци разних узраста, притиснути брдима, обавезама, окоштало формалним односима, потајно сањају да буду. И не само мушкарци! То сањају и жене, и зато јој се диве и мрзе је, и зато је протерују из својих живота, насилно и на своју штету.

 

КРИТИКА

 

АНДРИЋЕВСКА „ЛЕПОТА ПОРОКА“ – „Аника и њена времена“

 

[…] Сам наслов нам даје до знања да није у питању драматизација само једне од дужих Андрићевих приповетки већ да се ради о више извора вешто склопљених у једну чврсту, драмском радњом набијену причу, која вас оставља без даха од првог до последњег секунда.

За Андрића, поред осталих квалитета, кажу да је први психоаналитичар у нашој књижевности. Карактери његових јунака пластично осликавају менталитет становника нашег, суровог, поднебља крајем деветнаестог века, који по свему судећи, још увек доминира брдовитим Балканом. Ана Ђорђевић је на „ти“ са целокупним Андрићевим опусом и зналачки, позоришним језиком као да подвлачи великанове речи: „Само неуки, неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“. Ако се осврнемо око себе и поштено погледамо истини у очи, увиђамо колико има истине у тим речима. […]

Једноставно не знате шта би пре похвалили: у атмосферу вас уводи сјајна, вишегласна музичка подлога (Драган Максимовић), доследно подржавајући минимализам којим вешто барата редитељ, или изутено сценографско решење (Борис Максимовић) које с кривим огледалима јасно ставља до знања да се до данас у нашој свакодневници није пуно тога променило, преко тачно подвучених костимографских детаља (Марина Сремац)… Посебно морамо истаћи изузетан рад на сценском говору Дијане Маројевић, они који су одрасли у том говорном подручју, а да немају информацију о месту рођења глумаца били

би убеђени да су сви рођени на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне.
Глумачки ансамбл је посебна прича тако да сваки члан ове не велике екипе заслужује да се о њему прозбори по која реч:
Првакиња сомборског позоришта, Биљана Кескеновић, нам на самом почетку „држи час  дикције“, у најбољем смислу те речи, потцртавајући окамењени карактер стамене мајке Анђе, жене спремне на све да сачува генерацијама стицану част и данас угледног добрунског племена Порубовића. Не штедећи свој раскошни таленат и стечено искуство до краја ће нам оголити нагон за одржањем не презајући ни од чега, ни од понижења, ни од бахатости, па чак ни од убиства да свог сина јединца изведе на зацртани пут.
Ни једна улога се не може донети на прави начин ако немате праве партнере, а „сомборска дива“ их овом приликом има на сваком кораку. Уз Анђу је Јелица, „кућно чељаде“ по потреби слушкиња а кад затреба „човек од поверења“, оличење наше учмале стварности, створење несигурног прво у себе па онда у све око себе, рођено да слуша, увек се слаже са диктираним „својим“ мишљењем, сем ако се другачије не нареди, полтрон у изворном облику. Милица Грујичић се храбро изборила са захтевном улогом несимпатичне, приглупе „водоноше“ и значајно допринела одличној оцени коју ова представа заслужује.
Ненад Пећинар се на почетку каријере калио у сомборском позоришту тако да има искуства у раду са Биљаном Кескеновић, уз њену свесрдну сарадњу одлично нам осликава Мелентија, „глава породице“, букач који све проблеме решава галамом, напрасити слабић који бежи у лудило, коме се читав свет сруши на главу у моменту кад се суочи са истином о самом себи и окружењу које га је произвело. Лик који је чини се понајвише зачињен са другим приповеткама. Пећинар је можемо рећи, расан глумац који нам из улоге у улогу ставља до знања да великани Српског народног позоришта имају достојне наследнике.
[…]
Савета, у суптилном тимачењу Јоване Мишковић представља пандан Јелици. Данас би била портпарол или „саветник за односе са јавношћу“, она званично предводи супротни табор, „реметилачки фактор који нарушава стабилност“ како би се то савременим речником представило широким народним масама. Сироче покупљено с ђубришта које се виспреношћу уздигло до особе од поверења. Јована Мишковић нам ову незахвалну ролу, поготово за младе глумце, доноси са уверљивом лакоћом потврђујући стечену репутацију једне од најталентованијих младих глумица „новосадске школе“.

„Њој уз скуте“ је Милован Филиповић за кога од раније знамо да поседује изузетан дар у тумачењу ликова са хендикепом. Несрећни Аникин брат Лале, миљеник дама које се баве најстаријим занатом, посебно газдарицине „десне руке“ Савете, овога пута нашао се на свом терену али дословно. Они који нареченог господина познају мало дуже знају да је Милован рођен у Мокрој Гори, удаљеној од Добруна око двадесетак километара. Преданост и уверљивост којом Филиповић гради и поштује овакве ликове доводе нас понекад у искушење да се запитамо да ли ће након представе моћи да се врати у нормални живот. Колики и какви су то психофизички напори зна само онај ко је окусио глумачки хлеб.
На крају, што се каже, „шлаг на торти“, избор Милице Трифуновић за носиоца главне улоге је пун погодак. Сама појава црвенокосе лепотице у овим крајевима има специфично значење, сви који одударају од окружења изазивају подозрење и страх, каже се да ту „нису чиста посла“. Искрено морамо признати да смо се после тако „жестоког“ увода побојали да ли ће млађахна Ваљевка, такође „новосадска школа“, моћи до краја да се носи са тако захтевним задатком. Како се представа ближила крају имали смо прилику да видимо да је Милица пуно тога научила на академији, посебно од ментора Јасне Ђуричић. Катарзична сцена у којој Аника саспе у лице Мелентију читав живот и успут нам преприча још неколико Андрићевих приповетки спада у врхунска остварења која ће остати забележена златним словима у аналима Српског народног позоришта.

 

Из критике Драгољуба Селаковића, 26. октобра 2017.

vojvodjanskevesti.rs

 

 

Аника и њена времена на сцени Српског народног позоришта

Ана Ђорђевић је редитељка која за своје представе ретко узима „готов“ драмски предложак. Она га ствара, исто онолико колико га користи, што јесте блиско савременој позоршној естетици. Ана Ђорђевић је позната и као студиозна у свом раду.

У њеним представама исијавају анализе, повезивања и једна нова читања, како се то у позоришту каже. Тако је и са „Аникиним временима“ Иве Андрића, односно представом Аника и њена времена (копродукција СНП-а и БЕО АРТ-а), у којој се препознају мотиви познате Андрићеве приповетке, његове читаве прозе, уз низ исконструисаних ситуција, односа и дијалога, драматуршки постављених у оквир оног дела приче када Јакша, син добрунског проте Мелентија, уместо да се преда цркви и наследи породични „занат“, предаје себе Аники и „отвореној кући“, вишеградском борделу, ослобођеном свакодневне рутине.

Од првог тренутка, ситуација је постављена тако да, иако потиснуте у куће, без великог изгледа на друштвени утицај и јавни живот, жене обликују стварност у којој живе мушкарци. Са једне стране је Аника (Милица Трифуновић), којој нико не зна зашто се окренула против касабе, потпомогнута неваљалицама, како их Андрић у духу народног језика назива, у овом случају једном, а не две, Саветом (Јована Мишковић). Са друге стоји Анђа (Биљана Кескеновић), протиница, такође удружена са једном девојком, Јелицом (Милица Грујичић). Анђа која у оригиналу, заправо, није Јакшина, него Аникина мајка. Отворени и двоструки обрт – Ана Ђорђевић недвосмислено јасно даје до знања да су жене те које воде „политику“, као и то да су Анђа и Аника главне супарнице, отвара савремени поглед на свет, јачање осећаја да су жене и те како битан друштвени фактор, равноправан ако не и јачи пол од мушкараца, позваних за све и свашта, а отвара и питање односа тих истих жена, унутар породице, где мајка традиционално спутава кћерку да буде самостална и независна, као што помаже оцу (мушкарцу) да сина изведе на прави пут – пут моћи (Јакшу, којег игра Душан Матејић).

У другом плану, представа на трагу каткад суптилног, каткад отворено критичког језика Иве Андрића, отвара питања заосталости средина које своју (не)срећу граде на, такође, традиционалним, затуцаним односима препуним потлачивања, сујеверја, лицемерја… […]

Од упечатљивијих улога, поред женских, већ наведених, Ненад Пећинар је као прота Мелентије успео да искочи, тачније ускочи, упадне у гротло мушкараца избезумљених новим, неистраженим и неосвојеним смислом постојања, док је Милован Филиповић као већ избезумљени Лале (Аникин брат којег Андрић црта инвалидитетом) поентирао на „вези са ђаволом“, имплицитном односу са својом сестром, али и касабом, у којој није прихваћен, као у приповетци, него избачен, у кућу блуда. […]

 

Одломак из: Игор Бурић, „Дневник“, 24. октобра 2017.

 

anika-i-njena-vremena-6anika-i-njena-vremena-7anika-i-njena-vremena-8anika-i-njena-vremena-3

 

FacebookTwitterGoogle+Share

Detalji

Datum:
9. јула 2018.
Time:
21:00 - 22:20
Događaj Category:
Događaj Tags:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *