35. НУШИЋЕВИ ДАНИ 2018.

Zbirni plakat 35. Nusicevi dani

flajer 35. Nusicevi dani 2018.

35. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „НУШИЋЕВИ ДАНИ“

Смедерево 16-28.април

„НУШИЋЕВА ЕРА, НАША МЕРА“

Бранислав Нушић (1864 – 1938)

slika nusiceva

Бранислав Нушић је рођен у Београду 8. октобра 1864.године под именом Алкибијад Нуша, у трговачкој породици од оца Георгија Ђорђа Нуше и мајке Љубице. Детињство је провео у Смедереву где је похађао основну школу и нижу гимназију коју завршава

повратком у Београд. Студира Правне науке у Београду и једну годину у Грацу. У то време итензивно се бави књижевним радом и новинарством. Већ 1883. године пише своју прву комедију „Народни посланик”. Иако је виђенији грађани и утицајни писци тога доба оцењују позитивно, неће бити изведена све до 1896. године, када је премијерно одиграна у Народном позоришту у Београду.Нушићев књижевни рад и добар пријем његових

комедија код публике, прати његов политички ангажман који је кулминирао повратком из Српско – бугарског рата 1887. године када објављује песму „Погреб два раба” због које бива осуђен на две године затвора.

Убрзо је помилован и добија службу у Министарству иностраних послова.

У то време Нушић пише прву верзију „Сумњивог лица” и „Протекцију”, његов први комад који је изведен у Народном позоришту у Београду.Међутим, упоредо са живим књижевним радом, тече и Нушићева државна служба. Најпре бива именован за писара конзулата Србије у Скопљу, потом је премештен у Приштину, онда Битољ, затим службује у Солуну и Сарајеву, све до 1900. године када је именован за драматурга Народног позоришта.Бранислав Нушић је учесник Првог балканскограта а његов син Страхиња који гине 1915. године, био је добровољац на пожаревачком фронту. Нушић се са српском војском повлачи преко Албаније, одакле се са породицом пребацује у Француску где ће остати до краја Првог светког рата.

Бранислав Нушић је аутор пет драмских дела („Није тако већ овако”, „Јесења киша”, „Иза божјих леђа”, „Пучина” и „Кирија”) и једанаест комедија („Протекција”, „Свет”, „Пут око света”, „Госпођа министарка”, „Народни посланик”, „Мистер Долар”, „Ожалошћена породица”, „Покојник”, „Др”, „Сумњиво лице” и „Не очајавајте никад”.)

Наш је најутицајнији и најизвођенији комедиограф. Писао је романе, приповетке, расправе и уџбенике.

Ове године обележавамо 80 година од смрти нашег највећег комедиографа.

 

НУШИЋЕВА  ЕРА,  НАША  МЕРА

 

Нушићева ера почиње осамдесетих година деветнаестог века у Смедереву где је провео детињство и прву младост. Са својим другарима он је основао дечачко позориште у Угричићевој авлији. Био је ванредно живог духа и склон несташлуцима. Његовом оцу Ђорђу често су стизале притужбе на чапкуна „Алка“ (тад се још водио као Алкибијад).

Нушић се целога живота осећао као Смедеревац – у Смедереву он ће и покренути свој први сатирични лист, чувени социјалистички „Фењер“. Као младић ће организовати свечаност обнављања гроба Димитрија Давидовића, писца првог српског устава. Нушићев друштвени и патриотски ангажман који је започео у Смедереву одредиће његов животни пут.

„Целог живота је радио и никад није имао времена за себе“, често је говорила његова ћерка Гита.

„Он није имао времена да чита, и једва је стизао да пише, а то је радио рано изјутра“, сећао га се његов зет Мима Предић.

„На тај начин ја прве своје дневне сате отмем од других обавеза себи, јер сам онда и најсвежији и најприбранији. Кад се обријем, доручкујем и обучем, па изађем из куће, онда свету припада оно што ми преостане од моје духовне свежине, јер нећу да је арчим на шта било од сабајле“, рекао је Нушић.

Био је дипломата, управник позоришта, режисер, писац прича и фељтона (под псеудонимом Бен Акиба), окружни начелник, уредник часописа и новина, професор говорништва, шеф уметничког одељења Министарства просвете и церомонијал-мајстор великих свечаности, изузетан говорник. Написао је чувену „Реторику“. И још много тога.

Нушић је свој књижевни рад стављао на прво место и то је оно што је највише обележило његову еру. Он је нашао праву меру између уметничког стваралаштва и обавеза према породици, као и према широј заједници. Његова ера се не завршава 19. јануара 1938. године када је напустио овај свет – она траје до дана данашњег, а доказ тога су и ови 35. НУШИЋЕВИ  ДАНИ.

У овогодишњој селекцији настојали смо да следимо дух великог, свевременског Нушића. Дакле, Нушићева ера, наша мера.

 

Братислав Браца Петковић,

селектор Фестивала „Нушићеви дани“

 

У СУСРЕТ „НУШИЋЕВИМ ДАНИМА“

Понедељак, 16. април

Концертна дворана 20.00

Играни филм „Народни посланик“ (1964)

Жанр:  комедија

Режија: Столе Јанковић

Сценарио: Столе Јанковић, по комедији Бранислава Нушића

Улоге: Петар Прличко, Мира Ступица, Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Мија Алексић, Милан Срдоч, Павле Вуисић, Северин Бијелић, Никола-Коле Ангеловски, Ранко Чучевац, Милош Кандић, Марио Мисмер, Радослав Павловић.

narodni poslanik film

Главна личност комедије је провинцијски трговац Јеврем Прокић, који, поред трговачког угледа и богатства, жели постати народни посланик. Ту његову амбицију потпомажу полицијски писар Секулић и кортеш Срета Нумера. То су бескрупулозне и амбициозне личности, превејани каријеристи, који у изборној кампањи виде могућност свог успона и материјалног просперитета. Свесни су да им такве поступке омогућује систем власти и тиме се обилато користе. Газда Јеврем се кандидује за посланика владајуће странке, а вереник његове ћерке Данице, адвокат Ивковић, за посланика опозиције. Јеврем се налази у  неугодној ситуацији,  јер адвокат станује у његовој кући и води адвокатску канцеларију, па он хитно разматра начин да раскине Даничину веридбу с Ивковићем…

Захваљујемо се Ј.П. Филмски центар Сарајево д.о.о. на уступљеном праву за приказивање филма.

Уторак, 17. април

Велика дворана, 20.00

Градско позориште „Театар 91“ Алексинац

Реј Куни

УХВАЋЕН У МРЕЖУ

Режија: Бранислав Недић

Играју:

Џон Смит: Бојан Цветковић

Барбара Смит: Нинушка Стојановић

Стенли Гарден: Срђан Стојадиновић

Тата: Бобан Тодоровић

Вики Смит:  Бојана Костић

Мери Смит: Јелена Томић

Гевин Смит: Јован Цветковић

 

Превод: Душка Радосављевић

Сценографија: Душан Станковић

Мајстор светла: Драган Гојковић

Мајстор тона: Дарко Николић

Гардеробер: Јелена Марковић

Plakat U U Mrezu

„Ухваћен у мрежу“ је урнебесна комедија по тексту Реја Кунија, енглеског писца, глумца и редитеља. Његове комедије су имале огроман утицај на српску позоришну сцену, од деведесетих до данас. „Ухваћен у мрежу“ је прави наставак култне комедије „Кидај од своје жене“ изузетно познате нашој публици. Радња се дешава двадесетак година касније, где сазнајемо да је главни јунак Џон Смит успео да сачува обе жене, али и да добије двоје деце са њима…Проблем настаје када захваљујући новим технологијама, деца пожеле да се упознају! Дешавају се урнебесне ситуације које доводе до многих комичних обрта, уз свесрдну „помоћ“ подстанара Стенлија…

Среда, 18. април

 Велика дворана, 20.00

Аматерско позориште „Обилић“ (Крњево)

Синиша Ковачевић

СРПСКА ДРАМА

Режија: Предраг Живановић

 

Играју:

Обрад Срећковић: Драган Иванковић

Војник са петокраком: Горан Лекић

Војник са шајкачом: Стефан Бранковић

Обрадов син: Данило Пауновић

Вукашин Катунац: Предраг Живановић

 

Статисти: Ненад Арсић, Санела Јовановић, Илија Шулејић, Тихомир Тирнанић, Никола Бајић, Милош Ракић, Филип Стевановић

Мајстор светла: Драгослав Павловић

Мајстор тона: Димитрије Живановић

 plakat srpska drama krnjevo

РЕЧ РЕДИТЕЉА

„Oткрити и представити публици вишеслојне карактере ликова у овој драми је не само уметнички задатак већ и обавеза према нашим прецима, јунацима који исписаше најсветлије странице српске историје, борећи се за слободу и своје идеале.“

Предраг Живановић

Четвртак, 19. април

Велика дворана, 12.00

ЦЗК Ваљево и Шабачко позориште

Јован Јовановић Змај

Представа за децу

НЕСРЕЋНА КАФИНА

Редитељ: Небојша Савић

Улоге:

Добра вила Радмила: Ангелина Лукић

Принцеза Кафина: Маја Лукић

Краљ Ритибимслав: Бранко Антонић

Дворска Луда: Стефан Трифуновић

Разбојник и Купидон: Страхиња Баровић

 

Асистент редитеља: Јелица Алић

Сценограф: Душан Арсенић

Костимограф: Селена Томашевић

Сценски покрет и кореографија: Пјер Рајковић

Музика: Лоле Паиц

Музичка постпродукција: Урош Томић

Ауторска музика спота представе: Милан Ђурђевић

Руководилац техничке службе: Весељко Белушевић

Реализатор: Александар Томић

Тон Мајстор: Зоран Велимировић

Светло мајстор: Лука Поповић и Томислав Пауновић

За топом: Младен Симић

Асистент сценографа: Горан Вуковић

много помогла: Сандра Пујић

Гардеробер и реквизитер: Милица Радовић

Шминкер: Гордана Баровић

Декоратери: Стефан Душан Јевтић, Зоран Илић и Чедомир Вучинић

nesrecna kafina

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА 

 

„Несрећна Кафина“ је представа о срећи. О срећи у несрећи. Са срећним завршетком. Као кад вам живот да пуно лимуна, а ви направите лимунаду. Као поглед кроз ружичасте наочаре.
Наша прича се одвија на двору. На средњовековним дворовима само је дворска луда могла краљу да каже истину без последица. Да га забавља без длаке на језику, приватни станд уп комичар. Али не и да ожени принцезу. У позоришту је и то чудо могуће. Ако користите ружичасте наочаре.

Живимо, радимо за тренутке среће. Ми смо представу направили да бисмо били срећни док је играмо. Ми можемо да будемо срећни само ако сте срећни ви који је гледате. И ту се круг среће затвара. И отвара се нови, шири круг. Са ружичастом перспективом ширења.
Небојша Савић

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Ова представа јесте намењена деци, али сам убеђен да ће побудити и интересовање одраслих због тога што је занимљива, спретно урађена,  са инвентивним интервенцијама на лепом тексту. Чар ове представе јесте екипа која игра са лакоћом и једноставношћу до које смо тешко и компликовано дошли уз уложен велики труд и напор“, рекао је глумац

Бранко Антонић, глумац, kolubarske.rs, независне интернет новине колубарског округа

 

Језик који је у стиху, а који прича те приче које су и прихватљиве и потпуно јасне деци, а опет нису толико упрошћене да имају почетак, средину и крај, треба да буде што више заступљен. Данашњи писци и драматурзи не треба да се плаше тог стила писања, већ треба да раде на њему јер кроз такве текстове су највише коришћени архаични изрази. Кроз такву врсту књижевности се негује и чува језик.

Маја Лукић, глумица, Alpress.rs, интернет портал Алексинац

 

Велика дворана 20.00

Народно позориште „Стерија“ (Вршац)

Хади Курић

ЕДМУНД КИН

Редитељ: Ирфан Менсур

Улоге:

Едмунд Кин: Срђан Радивојевић
Принц од Велса: Иван Ђорђевић
Ана Демби: Неда Грубиша
Елена, Контеса од Аволе: Вања Радошевић
Саломон: Драган Џанкић
Кити: Тамара Тамчи Тоскић

 

Лектор: Радован Кнежевић

Кореографија: Марина Лазаревић

Сценографија и костимографија: Софија Лучић

Избор музике: Ирфан Менсур и Момир Цветковић

Суфлер-испицијент: Мерима Огризовић

Организатор: Вера Недељков

Шеф технике: Драгослав Добросављевић

Шеф сцене: Борислав Крљић

Мајстор тона: Илија Момиров

Мајстор светла: Жељко Новаков

Столарски радови: Светозар Војтечки

Браварски радови: Иштван Фољан

Реквизитер: Горан Марковић

Израда костима: Oливера Михајловски

Гардаробер: Милица Лалић

Шминкер/ Власуљар: Исидора Секулић

Графички дизајн: Софија Лучић

Возач: Драган Чанковић

plakat edmund kin-1

 

О ПРЕДСТАВИ

Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају.

 

РЕЧ ПИСЦА

Будући да сам и сам режисер и глумац покушао сам да створим лик близак ономе сто реално знам, осећам и мислим о нашој професији. Шест лица носе радњу у којој Едмунд Kин, славни глумац, одлучује да брани част девојке која му је тражила помоћ након бекства са сопственог венчања са моћним Лордом Мелвилом, краљевим штићеником. Штитећи девојку Kин ризикује своју комотну позицију и покреће лавину ризичне и промишљене побуне која ће га вратити самоме себи након година проведених у испразном и самозадовољном ваљушкању у слави.

Хади Курић

Петак, 20. април

Велика дворана, 20.00

Крушевачко позориште

Јован Стерија Поповић

ЖЕНИДБА И УДАДБА

Редитељ: Бојан Вељовић

Улоге:

Младожења: Никола Пантовић

Проводаџија: Бојан Вељовић

Девојка: Марија Гашић

Отац: Момчило Радосављевић

Мати: Ема Стојановић

Тетка: Митра Младеновић

 

Лектор и стручни консултант: Радослав Миленковић

Сценографија и ликовна обрада: Слободан Пантелић

Драматург: Јован Ристић

Избор костима: Гордана Гајић

Избор музике: Бојан Вељовић

Инспицијент: Душица Вуковић

Суфлер: Александар Вуковић

zenidba-i-udadba-plakat

О КОМАДУ

Женидба и удадба је један од једноставнијих Стеријиних комада, али је та његова једноставност и јасност комада једнако узбудљива и једнако сложена колико је сложена и људска природа.

У многим Молијеровим комадима нашло би се нешто што је семе из којег би Стерија својим генијем све учинио нашим. Не ради се о преради и адаптацији, већ се ради о аутентичном делу које позоришну, драматуршку и литерарну инспирацију црпе из Молијера, а смештањем у локални амбијент чини дело приступачнијим и убедљивијим нама и нашем менталитету. Молијер све своје комаде гради на унутрашњем сукобу најдубљих људских нагона и друштвених конвенција, што Стерија схвата као константну људску невољу. На тај начин ни овај комад данас не губи на актуелности. Најдубљи људски нагон је похлепа, а брак је, у овом случају, алиби. Они се жене и удају јер из најнејасније људске природе имају жељу да воле и буду вољени, али се браком, просидбом, женидбом и удадбом, алибира оно што је друштвена девијација, а то је похлепа.

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Рад на овој представи био је најузбудљивији процес у читавој мојој каријери. Желео сам да достигнем високе стандарде које ово позориште има када је реч о вечерњим представама и мислим да смо добили једну добру представу. „Женидба и удадба“ је један од најједноставнијих Стеријиних текстова и,по мени, најбољи. Ликови се налазе у процепу између људских нагона и друштвених конвенција и то доноси низ занимљивих ситуација.

Бојан Вељовић, редитељ и глумац

Блиц

Субота, 21. април

Велика дворана, 20.00

Београдско драмско позориште

Душан Јанковић

МОЈ ДЕДА ЈЕ АУТ

Редитељ: Ђурђа Тешић

Улоге:

Деда Марко: Борис Комненић

Душко: Слободан Бода Нинковић

Даринка: Љубинка Кларић

Богдан: Милорад Дамјановић

Јелена: Сузана Лукић

Данило: Срђан Дедић

 

Сценограф и костимограф: Зорана Петров

 Композитор: Владимир Пејковић

Избор музике: Ђурђа Тешић

Асистент костимографа: Сања Мимић

 Вођа пројекта: Срђан Обреновић

 Организатор: Тамара Христов

 Инспицијент: Дејан Поповић

 Суфлер: Марија Стојић

 Фотографије:Марија Иванишевић

moj-deda-je-aut

 

О ДЕЛУ

 

Аутор млађе генерације, Душан Јанковић кроз на први поглед једноставну и типичну савремену, породичну причу дотиче табу тему: отворено признавање хомосексуалног опредељења, заправо прихватање сопствене сексуалности. Данашња српска породица (и не само српска) тешко прихвата и разуме склоност ка истом полу, поготову кад такво признање стигне од најстаријег члана. После смрти жене са којом је у браку провео готово читав живот, деда Марко жели да последње дане посвети годинама скривеној, али јединој искреној љубави – Данилу.

 

РЕЧ ПИСЦА

 Комад „Мој деда је аут“ деконструише породичне односе и испитује границе искључивости и разумевања. Јунаци ове ове драме откривају колико су заправо спремни да се мењају, упознају и прихвате различитост када је она део њихове породице. Ова, на први поглед једноставна и типична прича, отвара тему признавања, годинама скриване, сексуалне оријентације код припадника треће генерације. Разматра способност односно неспособност чланова породице да се на прихватљив начин суоче са тим, излазећи притом, из сопствене зоне комфора и малограђанских узуса којима су ограничени.

 

Душан Јанковић

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Свако у себи има даимона, онај део бића који га подсећа и нагони да буде свој, да се одазове позиву душе и одупре стегама наслеђа, друштва и околине. Тај процес никада није лаган а некада и дуго траје. Ипак, када тренутак одазивања позиву дође, коме треба да захвалимо? Вероватно ономе који је створио време да нам се све не би догађало одједном.

Ђурђа Тешић

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

На духовит начин смо се бавили породицом која је сама са собом у конфликту. Ово је људска прича и свако од нас би могао да се запита како би се понашао у оваквој ситуацији.

Ђурђа Тешић

Блиц

Недеља, 22. април

Велика дворана, 20.00

Сцена театар

Љиљана Лашић

ИСТОЧНИ АНЂЕО

Режија: Драгослав Илић

Играју: Љиљана Стјепановић, Љиљана Лашић, Стеван Пиале

Сценограф: Владимир Лашић

О ПРЕДСТАВИ

Пропала оперска дива, коју су син и снаја истерали из куће, живи у парку, где среће младог радника градске цистоће (Рома). Наравно,ту је и Анђео чувар, чија је амбиција да одлепрша на запад, јер му је доста Балкана

Како живот може да споји два различита света, колико мало пажње и љубави треба да будемо срећни и остваримо свој сан…Духовита, а опет озбиљна прича о нама, нашим тежњама, животима и проблемима, уз песму Љиљане Стјепановић, обећава добар провод и уживање у представи.

Сви хоће у Европу!

Да ли ће са нама,ако нас приме, поћи и наши анђели чувари? Доста им је Балкана.

Да ли је Краљевић Марко хтео у Европу, а Кнез Михаило?

Да ли ће Срби и Роми стићи до Европе?

Одговори на ова питања сазнају се у овом комаду уз много смеха и понеку сузу.

 

„Источни анђео“ је урнебесна комедија која се бави актуленим питањима на горуће теме данашњице, кроз хипотетичке ситуације у којима су главни актери познате личности из српске историје.

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

У представи има и суза, јер сматрам да уметност не може да буде само забава, да не треба само да угађа људима, него и да пробуди неко дубље осећање. Књига, позориште и концерт траже ангажман и гледаоца и уметника. Гледам да моји текстови буду актуелни и духовити, али и отрежњујући. Волим када се моја публика и смеје и плаче, и то успевам у свим својим комадима.

Љиљана Лашић,

Српске недељне новине

КРИТИКА

…Љиљана Лашић је имала срећу да у овом комаду мотивише на сарадњу добре глумце (Љиљана Стјепановић и Ставан Пиале),  и тиме, уз сасвим пристојну и „функционалну“ режију (редитељ Драгослав Илић), омогућила да се њен јединствени пројекат сведочења о праву на личну слободу и лични пут настави. Друштво у ком овакво схватање своје професије и своје личне одговорности не буде више настрани ексцес него легитиман избор, може бити здраво друштво. Дух дише где хоће, и ако га не препознаје самопроглашена елита, препознаће га такозвана широка публика. Тим пре што је поглед који овакав „дух“ овде промовише аутентичан грађански поглед, не малограђански и снобовски, него онај који обавезује управо на поменуту личну одговорност. То је свакако један од могућих путева за ослобођење од узурпатора српске институционализоване културе.

Владимир Коларић

 

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

 

 

Понедељак, 23. април

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНОГ ОТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА

 

Плато испред Центра за културу Смедерево, 19.15

 

Полагање венаца на споменик Браниславу Нушићу

 

Галерија Центра за културу Смедерево, 19.30

 

Отварање изложбе „Савремени Нушић”

 

(Студенти Одсека графичког дизајна Факултета примењених уметности у Београду.)

 

Велика дворана, 20.00

 

Отварање 35. позоришног фестивала „Нушићеви дани”

 

23.април 2018.

Звездара театар

Борислав Пекић

КОРЕШПОДЕНЦИЈА

Драматизација:

Борислав Михајловић Михиз

Редитељ:

Горчин Стојановић

Улоге:

Симеон Његован-Лупус: Бранислав Лечић

Симеон Његован – Хаџија: Славко Штимац

Милица Његован: Аница Добра

Симеон Његован – млади газда: Јоаким Тасић

Јулишка Толнај: Јелена Ступљанин

Шамсика Тот и остали Бранко Видаковић

 

Сценограф: Горчин Стојановић

Костимограф: Лана Цвијановић

Избор музике: Горчин Стојановић

Лектор: др Љиљана Мркић Поповић

Кореограф: Ирена Шаровић

Продуцент: Драгиша Ћургуз

Асистент сценографа: Ивана Крњић

Асистент костимографа: Лара Поповић

Инспицијент и суфлер: Горан Младеновић

Мајстор светла: Радован Самолов

Мајстор тона: Никола Јововић

Гардеробер: Лидија Николић и Јелена Дуњић

Власуљар: Нијаз Мемиш

Сценска маска: Душица Вуксановић

Шминкер: Маријана Голубовић

Реквизитер: Вукашин Ракић

 

Аутор плаката:Славимир Стојановић

Аутор видео спота: Стево Мандић

Дизајнер: Александра Илић

Фотограф:Никола Вукелић

 

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Каже Пекић: „Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је са ње допирао задах загореле масти, или се на њој с ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника у гледалиште удувава ледену промају вентилатора да нам дочара зиму. Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичних режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. За тако нешто нисам се морао излагати трошковима. Јер, најзад, најбољи начин да човек гледа рђаве драме јесте – живот. Кад хоћу да видим добру, ја онда идем у позориште и гледам – Уметност.“

Не сме се, дакле, имати мањи захтев од овог, при прилажењу, ма колико опрезном, а ипак посве занесеном, Пекићеву делу. Оно се, уосталом, сâмо отвара, уколико је човек довољно спреман на изазов игре. Јер, о игри је реч. Пекићева игра с театром, баш као и сва његова литература која је увек – игра, јест игра духа, игра стварања светова који, можда или уистину, не постоје или нису постојали, али су, свеједно стварни. Уосталом, одавно је знано да је стварност позорнице стварнија од стварности. И увек мање досадна.

Можда зато у театру највише волим театар?

 

ПРОЛЕГОМЕНА

„ЦИНЦАРИМА ИЛИ КОРЕШПОДЕНЦИЈИ“

Роман „Златно руно“ Борислава Пекића својим обимом (преко 3000 страница) временским обухватом (десетина векова), бројем личности (неколико стотина) свакако је најзамашнији роман целокупне српске књижевности, а својим литерарним, интелектуалним и ерудитним квалитетима један од најзначајнијих.

Епистуларна комедија „Цинцари или Корешподенција“ драматизација је једног дела овог романа, дела који обухвата неколико месеци из краја 1847. и почетка 1848. године – када је цинцарска породица коју овај роман ствара и прати престајала да буде гурбетски арумунски генос Њагоа и почео да се претвара у значајну трговачко-чаршијску српску фирму „Симеон Његован и син“. Драматизовани одломак, иако део велике целине, аутономан је, да се перципирати и пратити независно и довољан је сам себи.

„Уз согласије ауктора“ и његову пријатељску подршку предузео сам да овај део романа, писан искључиво у облику преписке, драматизујем у облику кореспондентске, епистуларне комедије. Намера ми је и жеља да чувам у драмском облику природу овог штива: не дакле да се преписка претвори у сцену, него управо обрнуто, да се сцена претвори у преписку. Новина овог облика је у исти мах и привлачан изазов, али и авантура пуна препрека и тешкоћа.

Ова драматизација сачињена је тако да послужи као основ и да се испита могућност преписке као чисте театарске форме. У њој личности опште путем порука, без непосредног контакта, на дистанци просторној, временској, па и психолошкој. У непосредну сцену, у директан дијалог се улази само онда када преписка у њу уведе. Функцију кратких, брзих реплика овде замењују телеграми, монолога дуга писма, а фабула комедије, њени заплети и расплети образују се ритмом кореспонденције. Епистуларно саопштење у овој драматизацији треба да буде основни елемент драмске комуникације. У преписци и јак ефекат бива смирен и охлађен, спонтаност и искреност исповести пролази кроз трезвену чистку формулисаности; тактика, хипокризија и куртоазија су битни психолошки чиниоци.

Карактери се формирају не толико акцијом, колико саопштавањем у акцији, мотиви се мотивишу, а намере исказују или прикривају исказом. Једном речју преписка као театарска форма захтева изналажење читавог низа посебних начина театарског изражавања.
Постоје, разуме се, многи начини да се овако, кореспонденско казивање узнемири, учини живим, брзим и атрактивним. Многа од тих средстава су коришћена, а ваљаће изнаћи нова и другачија. Намерно нисам у ову драматизацију уносио интервенције и дидаскалије те врсте, уверен да у овом експерименталном послу ваља оставити пуну слободу редитељу и ансамблу да испитају све могућности и изнађу најбоља решења.

(Борислав Михајловић- Михиз)

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

У овом тексту иако на прву лопту не делује као текст који је савремен, он у ствари има дубоку савременост. Свако ко дубље зарони у материјал видеће колико је то данас препознатљиво, да ли из сопственог живота или из живота људи који поред вас живе, па сте видели шта све може човеку да се деси. Принцип текста је занимљив јер се бави тиме како и на који начин сачувати породицу, како и на који начин преживети, како уравнотежити своју слободарску природу, духа и жеље за игром и маштом са оним што је крајње конкретно и реално, а то је да се преживи.

Бранислав Лечић, глумац

Звездара Театар

КРИТИКА

„После око три стотине извођења у Атељеу 212, са најбољим српским глумцима, Звездара театар и редитељ Горчин Стојановић ревитализују ову представу, са новом поделом, јасно, и са жељом да покажу “циркус историје” кроз њу. У том смислу, Стојановић (као сценограф представе) је актере сместио у театрализован простор, који, уместо “позориште у позоришту”, изгледа као да симболизује „циркус у позоришту”…

…Ипак, “Корешпо(н)денција” није била сведена на циркуски шоу, зато што се, по сценографији, догађа у историјском циркусу. Горчин Стојановић је успешно и сасвим озбиљно провео како епистоларне ликове, тако и гледаоце, кроз превирања породице Његован, кроз револуцију Лајоша Кошута и њен утицај на европска, па и наша збивања.”

Драгана Бошковић, Вечерње новости

 

Ликове и радњу „Корешподенције“, Пекићеве и Михизове вредне породичне хронике, редитељ Горчин Стојановић смешта у индикативан, вишезначно стилизован простор. Упадљива и свеприсутна црвена боја упућује на бордел, или кабаре, док детаљи утврђују и циркуски амбијент (сценограф Горчин Стојановић). Простор схватамо као метафорички одраз значења радње –  историја, политика и трговина су сплет претварања, проституције и кловнераја. Костими Лане Цвијановић се прикладно уклапају у дизајн сцене, раскошно су елегантни у случају мушких ликова, и богати, гламурозни у случају женских, функционални у погледу дефинисања њихових значења.

Глумци су доследно театрално и углавном убедљиво оживели три генерације имућне трговачке породице Његован. Бранислав Лечић је сугестиван као деда Лупус, непоколеблебљиви бизнисмен, брутално самоуверен трговац личним и политичким интересима. Лик његовог сина Хаџије (Славко Штимац), окренутог духовним вредностима, мање је сценски пробојан. Његова жена Милица (Аница Добра) драмски и комички је снажна, као самоглава и похлепна алапача.

Млади газда Симеон Његован (Јоаким Тасић) побуњеник је против свепродирућих материјалних принципа у њиховој породици, жели да напусти спутавајући свет бизниса и отплови у слободу циркуског живота. Његов преображај је ефектно сценски уобличен – он прелази отрежњујући пут, од наивног и живахног младића, до бића сломљеног срца. Посебно је сугестиван пластичан призор њега као увелог цветка, више сенке него човека, који има метафоричку изражајност. Он тако постаје универзална жртва злобних манипулација, трговине интересима који су изнад свега, важнији од љубави и части. Јулишка Толнај (Јелена Ступљанин), циркуска играчица и коњокротитељка, појављује се као силуета, борделска пројекција тела на продају. На тај начин се на почетку јасно дефинише њено значење…

(…)Галерију Пекићевих ликова употпуњује и Шамсика Тот, управитељ циркуса. Игра га Бранко Видаковић који је најспретнији у представи, смешно тужан, комично трагичан.

Упадљива театралност игре глумаца успоставља јак ироничан однос према темама које представа покреће, питањима митоманије, револуције, веза између власти и народа, али и породичних несугласица. Ова театралност је одговарајућа и због особене епско-драмске форме текста. Радња која се дешава у време револуција 1848. године, у Београду и Бечу, формира се ритмом кореспонденције, дописивања између чланова ове цинцарске породице(…)

(…)Лица актера су офарбана у бело, у складу са кабаретско-циркуским окружењем које се може схватити и у контексту позоришта апсурда. Ликови су налик Бекетовим анти-јунацима, пајацима који су гурнути у апсурдну комедију постојања. Осећајност апсурда је присутна и у одлуци да су чланови породице скоро све време присутни на сцени, понекада непомични, загледани у даљину, метафорички закопани до гуше у ту комедију живота(…)

Ана Тасић

  1. април 2018.

Велика дворана, 20.00

 

Атеље 212

Душан Ковачевић                       

УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА

Редитељ: Марко Манојловић

Ружа: Соња Колачарић

Милан: Бранислав Трифуновић

Невен: Амар Ћоровић

Јулка: Катарина Жутић

Коста:Небојша Илић

Рајна: Аница Добра

Василије: Бранимир Брстина

Доктор:Бранислав Зеремски

Милиционер:Радомир Николић

 

Асистент редитеља: Патрик Лазић

Сценограф: Весна Поповић

Костимограф: Борис Чакширан

Организатор: Јелена Твртковић

Организатор на пракси: Лазар Ненадић

О КОМАДУ

„Урнебесна трагедија“ је позоришни комад који је своју праизведбу доживео почетком деведесетих година, а убрзо потом и своју филмску верзију. Kао и већина драма Душка Kовачевића, дешава се у нашој, врло препознатљивој, али наопачке изврнутој стварности у којој  поигравање комичним парадоксима између привида и стварности заиста прелази у урнебесно. Отац, односно деда, народни херој оног рата, ипак проблематичне прошлости, после година проведених у лудници долази право са сопствене свадбе и новом младом, такође пацијенткињом установе за ментално оболеле, у посету својим наследницима. Kум новопеченим младенцима је управо и њихов доктор који показује више разумевања за ненормалне него за ове нормалне. Наследници, иако званично без дијагнозе, већ су, притиснути проблемима и својим нерешеним породичним односима, истрошених живаца и прилично напети, неспремни за сусрет са болесницима. Одједном, ова наизглед уобичајена  породична прича у коју су укључени отац, маћеха, њихов доктор, синови, снаје, и  најмлађи потомак, дванаестогодишњи Невен, кроз комичне, духовите, апсурдне па и трагичне ситуације, отвара питања порекла, генерацијског наслеђа, кривице и идентитета.
Ово је комад у коме нико никог не разуме, па ни себе самог, у коме се не зна ко је луђи, ови дијагностификовано луди и као такви хоспитализовани, или ови слободни;  комад који се бави и нама и стварношћу у којој се не зна где почињу зидови установе за ментално оболеле и да ли су луди унутра или, заправо,  напољу. Цео тај урнебесни хаос гледамо очима дечака Невена који покушава да одговори на питање „Kо сам ја?“.
„Урнебесну трагедију“ режира Марко Манојловић, редитељ изоштрене перцепције за препознавање  комичног у свим сегментима савременог, његовог лица и наличја.
ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Комад у мени буди и емотивну резонанцу. То се питање с краја комада шта чека нас децу у том општем хаосу и безнађу мени као дечаку утиснуло у свест, подсвест, у биће. Одзвања и данас. То преплитање друштвеног и интимног, односно девијација интимног под притиском друштвеног. Један се свет распао, други није створио. Постоји у комаду и тај моменат који се опире дефинисању, осећај колективног хаоса.

Марко Манојловић, редитељ, Блиц

 

Поставља се питање ко је луд; они у лудници или они за које се сматра да су нормални. Да ли је у ствари боље у лудници кад је напољу тако како јесте. Душко у комаду каже – ко је нормалан, тај није нормалан. Да л’ је лудило узрок или последица. У сваком случају га живимо.

Аница Добра, глумица, Блиц

Ми се, заиста, питамо и ко смо, и где смо, и како смо, и зашто смо, и кад ћемо, и где ћемо, и да ли ћемо“

Бранимир Брстина, РТС

КРИТИКА

Пођимо од флоскуле да је разлика између луднице и позоришта у томе што је у здравственој установи директор здрав човек! Као увек, Душан Ковачевић апсурд спроводи до краја – нема у „Урнебесној трагедији“ никог здравог, што, драмским језиком речено, поручује да га ни са ове стране рампе нема – одговор је малом Невену /Амар Ћоровић/ на питање, „Ко сам ја“, којим се завршава ова туробна комедија.

…„Урнебесна трагедија“, нажалост, све више постаје права трагедија, а све мање је урнебесна, чини се готово свакодневном. Марко Манојловић је покушао да је поново прочита као комедију генетског кода /старински се звала менталитетска/, отварајући зидове стана /сценограф Весна Поповић/ ка ветровима Историје, где чека катастрофа на вратима…

Драгана Бошковић, Вечерње новости

Среда, 25. април

 

Велика дворана, 20.00

 

Народно позориште Београд

 

Бранислав Нушић

 

ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Режија, адаптација и избор музике: Јагош Марковић

Премијерна подела

Агатон Арсић: Саша Торлаковић
Симка: Радмила Живковић
Сарка: Даница Максимовић
Прока Пурић:Небојша Дугалић
Гина:Вања Ејдус
Танасије Димитријевић:Александар Срећковић
Вида:Нела Михаиловић
Др Петровић, адвокат: Слободан Бештић
Даница: Сузана Лукић
Мића:Душан Матејић

Драматург:Молина Удовички Фотез
Сценски говор:Љиљана Мркић Поповић
Сценограф:Матија Вучићевић
Костимограф:Мариа Марковић Милојев
Дизајн звука:Владимир Петричевић
Помоћник редитеља и адаптација текста: Тара Лазаревић
Извршни продуцент:Вук Милетић
Организатор:Јасмина Урошевић

Асистент редитеља: Ксенија Ћирица
Инспицијент: Саша Танасковић
Суфлер: Душанка Вукић
Асистент костимографа: Ана Коњовић
Мајстор светла: Миодраг Миливојевић
Мајстор маске: Марко Дукић
Мајстори позорнице: Бранко Перишић, Зоран Мирић
Мајстор тона: Перица Ћурковић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

 

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Да је уметност ре-креирање (природе) говори нам први Аристотел у свом чувеном спису „О песничкој уметности“. Јагош Марковић ре-креира Нушићев комад и ствара представу о „ожалошћеној породици„ на почетку XXI века. Суштински се ништа није променило, каже редитељ. И данас су чланови ове породице похлепни, грамзиви, превртљиви, саможиви, лицемерни… Суштински се ништа није променило, а споља понешто. И чим се подигне завеса имамо слику света о коме је реч. То су представници власти, естраде, контраверзног бизниса – самозване величине у пуном сјају и беди  сопствене црнине. У својој бриткој анализи и прецизној ре-креацији  редитељ иде до краја, до самог дна витализма чланова ове фамилије. Низом монументалних и надахнутих слика прича причу. А то чини с љубављу и емпатијом, не осуђујући их и указујући нам да зрно душе и зраци светлости духа и даље у њима постоје. То што је имовина постала њихов једини апсолут и што су спремни зубима да се кољу не би ли стекли још више, не значи да је људскост у њима потпуно нестала….. На то ко су и какви су све време их подсећа портрет покојног Мате Тодоровића. Овим сценским знаком Јагош Марковић покојника дефинише као главни антагонистички лик. Мата Тодоровић је тестаментом одредио да новац припадне Просвети и Цркви, јер је одлично познавао чланове своје фамилије и знао да је духовна обнова  једини њихов истински спас. Нису га разумели.Нису још…..Нису разумели ни зашто највећи део своје имовине оставља кћери Даници. Она је, у Марковићевој представи, понижавана, изманипулисана, ошамућена, али је и даље оно што је звезда Даница нашем роду увек и била  – весница зоре и дана. Кћи сунца у народној поезији…Да би се видела неопходно је упутити поглед ка небу.

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Чињенице у представи су трагедија. Нушићев угао гледања на те чињенице и ту драму чини комад комедијом. Ово време које није за шалу уписује само себе кроз нас у ту велику драму и допушта наш мрак, наше наказности, болести…али и исто тако и нашу виталност и духовитост која ће нас ипак спасити.

Јагош Марковић, редитељ, Вечерње новости

Од прве реплике („Што ти је човек, умре и као да га никад није било”) до једне од последњих („Е, сад сам удесио ствар”), Агатон (убедљиви Саша Торлаковић) је отелотворење уверења да су сва средства дозвољена и чињенице с каквом лакоћом људи прихватају да их такви заступају.

Већ у првим сценама – у којима су се ликови, дошавши с гробља, окупили да ожале покојника – видимо тужно-смешну наказност коју је на њима исцртала похлепа, злурадост, алавост (можда израсли из егзитенцијалне муке, али то не мења резултат). Ако је некад и било реда и поретка, макар и као маске (која кад-тад падне), више га нема. Нити за том маском више има потребе. Грамзивост и бескрупулозност су легитимни те сходно томе и наказност којом резултирају је ту од старта, још се само чека да буде проглашена за лепоту.

Татјана Њежић, Блиц

КРИТИКА

Нушићеви ликови на сцени Народног позоришта, у редитељској визији Јагоша Марковића и драматуршкој интервенцији Молине Удовички Фотез, представљени су као карикатуре. Наглашен је формални карактер изражавања, они делују униформисано и механички попут робота. Тиме се успешно наглашава дезоријентисаност у односу на вредносне приоритете, као и стална потреба за колективизацијом осећаја. Следећи Крлежину мисао да је у гомили топло, премда смрди, Нушићеви ликови су приказани као страдалници који ходају по тој граници између топлоте и смрада. Неспремни су да очисте свој животни простор, па се лако одлучују да се прикрију маском другости и тако остану недирнути, свесно ускраћени било какве индивидуалности. Метафоричко пресвлачење у одећу другог представљено је, не само кроз колективизацију сценских карактера, него и кроз одређене сценске поступке попут слике покојника уперене у жалосну породицу. После сваке нечасне вратоломије, лажног нарицања, оговарања или крађе, ликови имају потребу да се пред сликом покојника поклоне и прекрсте чиме се у питање доводи природа друштвене конвенције. Поглед покојника условљава известан напор моралисања. Моменат перформативности и наглашене формалности у изражавању ликовима даје могућност за потенцијално етичко раз-откривање. У честим сценама колективне гесте, сценског бауљања у групи, показује се сва испразност личних унутрашњих тежњи. Механички збир догађајности подстиче карикатуралну слику ликова који су смештени на рубове реалности без могућности или храбрости етичког прекорачења…

… Највећа вредност ове представе је галерија ликова који су инспиративни у својој затворености и ограничености. Поред редитељског поступка, заслуга за то иде одличном глумачком ансамблу у коме није било малих улога. Сви извођачи на сцени подједнако су изложени перманентној креацији и променама, показујући притом изразито велику могућност аутентичног става

Ненад Обрадовић, REMARKER

 

 

Кафана „Дарданели“

 

програм поводом 150 година Народног позоришта

 

ДА, ТО СУ БИЛИ ДАНИ

 Музичко-поетски кабаре

Учествују: Небојша Дугалић, Борис Пинговић, Нина Ћосић и Воја Савић

 Лако, весело, лепршаво комбиновање познатих стихова Душка Трифуновића, Лазе Костића, Милоша Црњанског, анегдота о Брани Петровићу, Витомиру Николићу, Тину Ујевићу, Зорану Радмиловићу и другим познатим личностима са музиком Сантане, Vaya con dios-а, Ерика Клептона, Индекса, групе Леб и сол, Јосипе Лисац, Азре, Ђорђа Балашевића, Бијелог дугмета и других, подсетиће многе на оне лепе, добре ствари из периода када су заиста „то били дани“

Музичко-поетски кабаре јесте покушај да се уочи сродност различитих музичких и поетских традиција, оваплоћених кроз баштине разних стваралаца, и да се у овим данима присетимо шта је некада, не тако давно, значило говорити и певати за сва времена.

Музика и поезија су језици којима је човек најживље огласио оно најтананије у тајни свога постојања. Од тога колико смо кадри да тај глас чујемо и препознамо, колико смо му сагласни, зависи и то како се оглашавамо у свом трајању.

 

 

Четвртак, 26. април

 Велика дворана, 20.00

 Југословенско драмско позориште

 Драгослав Ненадић

 ПОД ЖРВЊЕМ

 Режија: Егон Савин

Стеван Савић / Тодор Ивковић: Борис Исаковић

Тода / Катарина Николић / Јока: Анита Манчић

Младен: Марко Јанкетић

Стана: Јелена Петровић

Диле: Амар Ћоровић

Живојин Јевтић: Бојан Лазаров

Ђорђе Станишић / Ђорђе: Небојша Миловановић

Фема / Госпа Маца: Весна Станковић

Олга: Милица Гојковић

Михаило: Миодраг Драгичевић

Илија Ивковић:Ненад Јездић

Панта: Небојша Љубишић

Адаптација: Егон Савин

Драматург: Милош Кречковић

Сценограф: Весна Поповић

Костимограф: Бојана Никитовић, Стефан Савковић

Избор музике: Егон Савин

Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић

Дизајн светла: Дејан Драганов

 

Економске кризе 21. века пробудиле су ново интересовање за  драмски првенац младог и готово заборављеног аутора Драгослава Ненадића, настао почетком 20. века. Драма Под жрвњем открива нам – како је критика приметила – свет периферије, уморно вегетирање у влажним и прљавим страћарама и запуштеним двориштима, полусвет са својим разореним породицама, спреман на све: на нож, крађу, простистуцију, подвођење… Ненадићеви живописни београдски ликови, иако у живом песку до грла, гаје наду да је могуће нешто лепше и боље: било као сан о спасоносном бекству (отићи било где, у град, у Америку), било као вера да негде можда постоји срећна земља… Ови обесправљени јунаци, отуђени и често анимални, у том пресудном часу – под жрвњем – имају пред собом три пута…

Представом „Под жрвњем“ Југословенско драмско позориште наставља репертоарску линију новог читања заборављене баштине, као што је то радило и у претходним годинама са представама „Тако је морало бити“, „Тераса“, „Небески одред“…

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Ова драма говори о злоупотреби деце од стране родитеља који их гурају у криминал, проституцију. Корени људског зла су у беди. То је оно на шта треба мислити и ту је улога позоришта у овој теми

Ми позоришни људи смо мало настрани, волимо кад имамо гомулу несреће као садржај који треба обликовати, наћи му сценску истину. Треба пуно стрпљења, смисла и способности да се глумац уживи у добру литературу, јер она доноси причу која се свакако некада и догодила. (…)

(…) Комад је пријемчив, опомиње и омогућава да постанемо свесни у ком и каквом свету живимо, да развијемо способност да тај људски јад  разумемо и прихватимо као део наше свакодневице.

Егон Савин, редитељ, Seecult

 

 

(…)Тема ме је подсетила на књигу написану у логору „Убијање душе“, која говори докле човек може да иде, када престаје да буде човек, када одустаје од свих моралних особина. У представи се види права беда, не оно када немам за излазак на кафу него када некоме буквално крче црева. Приказујемо шта се јавља у природи човека у тим екстремним околностима, а што ми данас и овде упорно нећемо да видимо.

 

Анита Манчић. глумица, Seecult

 

КРИТИКА

(…) Изузетна снага Ненадићевог дијалога, страсна борба писца за дигнитет малог човека, за минимум части и људскости, његов таленат да уочи све валере пропадања периферијске сиротиње, у рату са државом, богатима, бескрупулознима, па и са самима собом, са сопственом савешћу, надахнула је Егона Савина да постави у Југословенском драмском позоришту још једну од својих великих представа. Са веома значајним видеом у позадини, који даје илузију да ликови стварно пролазе двориштима и уличицама (сценограф Весна Поповић), у тачним костимима Бојане Никитовић и Стефана Савковића, глумци су, савремено, а потпуно саживљено са ликовима, представили једно доба, које, нажалост, никако да се заврши.

Драгана Бошковић, Вечерње новости

 

  1. април 2018.

Велика дворана, 20.00

 Словенско људско гледалишче из Цеља и

Прешерново гледалишче из Крања

 

Бранислав Нушић

 

ŽALUJOČA DRUŽINA

(Oжалошћена породица)

 

Редитељ: Игор Вук Торбица

 

Агатон Арсић, срески начелник у пензији: Петер Мусевски

Танасије Димитријевић, трговац: Аљоша Колтак

Прока Пурић, општински чиновник: Борут Веселко

Трифун Спасић, незапослени грађанин: Андреј Муренц

Мића Станимировић: Аљоша Терновшек

Др Петровић, адвокат: Блаж Сетникар

Симка, Агатонова жена: Дарја Рајхман

Вида, Танасијева жена: Лучка Почкај

Гина, Прокина жена: Барбара Рибникар /Пиа Земљич к. г.

Сарка, удовица: Барбара Медвешчек

Даница: Лиза Марија Грашич

 

Драматургија: Катарина Пејовић

Сценографија: Бранко Хојник

Костимографија: Јелена Проковић

Композитор: Драго Ивануша

Лектор: Јоже Волк

Превод: Александра Рекар

 

 ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

Желео бих да покажем шта су „они што оплакују“, „ожалошћени“ људи данас, да бисмо разумели осећања оних који истински жалују и трпе. То је онај староставни експеримент чији исход добро знамо: И у данашњем глобалном свету свака ствар и све искључиво зависи од јединке.(…)

(…)Неминовно је да текст који постављамо на сцену, у себи носи рефлексију друштва у коме је одигран. Док су глумци читали текст, рекли су да је садржај веома актуелан и да се Словенци никад не би понашали као ликови у драми, или бар не тако јавно, отворено. Ожалошћени остају „најсрпскији” Нушићев текст, ако тако могу рећи. У другим његовим комадима могу се препознати извори идеје, конструкције драме писаца попут Гогоља или Пирандела. Ожалошћени односно Породица у првом реду говоре о српској логици; неки теоретичари сматрају да у драми нема праве конфронтације, све је већ јасно. Кад се „ожалошћени” упознају са садржином тестамента, јасно је да се никако неће дочепати наследства. Почињу шпекулације како заобићи закон…Моје искуство у Словенији – глумци се плаше комичног. А има и разлике у менталитету. (…)

Игор Вук Торбица, редитељ, Дело, Љубљана

КРИТИКА

Костимографија Јелене Проковић и сценографија Бранка Хојника ликове смештају у салонски, намерно линеарни стил и хладан, готово конструктивистички амбијент, који је у сагласју с њиховом безличношћу и карактерном трошности – као добитном комбинацијом за напредовање у виши ранг. У ноћи кад се ишчекује отварање тестамента, редитељ их психолошки доследно претвара у малу, психопатолошку комуну без морала, где сваки члан (или пар) вуче на своју страну, без трунке гриже савести у џепове трпа есцајг, Торбица (нажалост) превише уважава драматичареве индикације ситуацијске комике (неочекивани сусрети, манипулације), који због наглашене драматичности делују извештачено, а не стварно комично.

Зала Добовшек, Дневник

 

(…) Ожалошћени се на један дан усељавају у покојникову кућу, да би једни од других заштитили иметак. Свако га чува од самог себе и властите незајажљивости, егоизма, притворности и похлепе. Карактери ликова, у служби поменутих негативних људских особина, на тренутке су заиста гротескни. Не мањка комичних ситуација, које ми гледаоци међу редовима можемо да „читамо” у радњи на сцени, и оних „из прве”, што би рекли Срби, кад се неспретно проспе урна с пепелом или кад се међу ногама огласи украден златни будилник.

У својој користољубивој ожалошћености ансамбл је хомоген, скоро сваки од глумаца оставља властити печат. Главну улогу на бојном пољу с наследством преузима брачни пар, локални политичар и његова жена. Ликове су по мери скројили Петер Мусевски и Дарја Рајхман – она строга, жена господарица, њен ожалошћени партнер као послушни

лав, који зна да рикне и обави оно што се мора. (…)

Игор Кавчич, Горењски глас, Крањ

ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ

 ПРОГРАМ  У КАФАНИ „ДАРДАНЕЛИ“

После сваке изведене фестивалске представе у простору кафане „Дарданели“ били су уприличени сусрети и разговори са ауторима и протагонистима представа, као и додела награда за глумачко остварење вечери, плакета и захвалница за учешће на фестивалу.

Разговоре је водила Татјана Њежић, новинар.

ПРОГРАМ СВЕЧАНЕ ДОДЕЛЕ НАГРАДА

Субота, 28. 4. 2018.

Велика дворана, 20.00

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НУШИЋЕВЕ НАГРАДЕ

ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ГЛУМЦУ-КОМИЧАРУ

 

Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу-комичару за 2018. годину, коју додељује Фестивал „Нушићеви дани” у Смедереву, у саставу: Љиљана Стјепановић, драмска уметница (председница жирија) и чланови: Радмила Живковић, драмска уметница, мср Миљана Кравић, члан Градског већа за ресор просвете и образовања Града Смедерева, и др Зоран Максимовић, театролог, на седници одржаној 1. марта 2018. године, једногласно је одлучио да се Нушићева награда за животно дело глумцу-комичару додели великану нашег глумишта АЛЕКСАНДРУ БЕРЧЕКУ.

Плејади наших највећих хистриона, носилаца овог Нушићевог одличја, придружује се и Александар Берчек, особени драмски стваралац ‒ глумац, али и позоришни редитељ.

Он је пре свега непоколебљиви човек и уметник, суверени владалац театарском сценом. Уверен да је уметност најважнија, истрајни је противник позоришне рутине. Његов глумачки таленат одликују аутентично тумачење улога, висока глумачка интелигенција, интуитивност, инвентивност и креативност, те велика способност импровизације, лакоћа трансформације, професионалност и особен сценски шарм. Берчек својој глуми даје и посебан печат препознатљив по његовом мајсторском коришћењу сведених глумачких средстава.

Једнако успешно умеће у тумачењу историјских, драмских и комичних рола Берчек је исказао и доказао кроз креације највиших уметничких домета у позоришту, филму и на телевизији. Један је од наших најбољих глумаца последњих деценија 20. и првих деценија 21. века.

Александар Берчек је током своје готово педесетогодишње глумачке каријере одиграо више од четрдесет улога, како у позоришту, тако и на филму, и педесетак улога на телевизији. Тумачио је најразличитије типове људи ‒ од историјских личности, преко оних из класичне домаће и стране драмске литературе, до обичног човека и оног са маргине, а велику наклоност публике, струке и критике стекао је у комедијама и карактерним улогама са комичним елементима.

Веома ценећи богати глумачки опус који је остварио у нашем позоришту, на телевизији и филму, са поштовањем и радошћу додељујемо Александру Берчеку Нушићеву награду за животно дело глумцу-комичару за 2018. годину.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ Нушићеве награде за АФИРМАЦИЈУ драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству

 

Жири за доделу бијеналне Нушићеве награде за афирмацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству, коју додељује Фестивал „Нушићеви дани” у Смедереву, у саставу: Љиљана Стјепановић, драмска уметница (председница жирија) и чланови: Радмила Живковић, драмска уметница, мср Миљана Кравић, члан Градског већа за ресор просвете и образовања Града Смедерева, и др Зоран Максимовић, театролог, на седници одржаној 1. марта 2018. године, једногласно је донео одлуку да се ова награда додели позоришном редитељу веома особене, богате и маркантне  поетике – ЈАГОШУ МАРКОВИЋУ.

 

Јагош Марковић (Подгорица, Црна Гора, 1966), позоришни редитељ из Београда, један је од најистакнутијих позоришних стваралаца наше земље и региона са краја 20. и са почетка 21. века. Већ са дванаест година „потписује” своју прву режију, а са двадесет година дипломирао је режију на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Стални је редитељ Народног позоришта у Београду (од 2008. године), али и даље режира и у другим театрима у земљи и иностранству. До сада је режирао преко педесет представа и то, готово увек, дела најзначајнијих драмских писаца домаће и светске класике: Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Александра Поповића, Данила Киша, Љубомира Симовића… Софокла, Еурипида, Држића, Чехова, Шекспира, Молијера, Стриндберга, Пирандела, Крлеже и др. Режира и опере (Пепељуга, Фигарова женидба, Кармен). За свој веома успешан уметнички рад редитељ Марковић је до сада добио чак преко педесет друштвених признања и најзначајнијих уметничких награда.

 

Његов велики таленат и занатска професионалност током богате и плодне вишедеценијске уметничке каријере у служби су „разоткривања” апсурда садашњег времена и његових (наопаких) вредности. Марковићево уметничко делање, како сам каже,  покрећу и мотивишу љубав, позориште, уметност и публика. По његовом мишљењу, питања смисла и лепоте кључна су питања којима би позориште требало да се бави. Снажно обележје већине његових представа су тужно-смешне, наказно-комичне и горке парадигматичне приче.

Сви они који цене уметност режије Јагоша Марковића, и критика, и струка и гледаоци, сматрају да, када он поставља представу, непогрешиво налази адекватан редитељски кључ,  а затим одговарајућим сценским средствима и прецизном поделом улога, постиже завидне уметничке резултате.

Припремајући Ожалошћену породицу у Народном позоришту у Београду (премијерно изведену 19. 1. 2018), Марковић о аутору ове комедије, између осталог каже: „Нушић је вечан… ако се сагледа по вертикали и дубоко, он је и пророчки… Кроз овај језик и менталитет дошао [је] до универзалног, људског. Он слика човека и овде и у Јапану, и данас и сутра и вазда. Не ласкајмо себи да је само наш, јер га тад и потцењујемо…” (Блиц, 17. 11. 2017).

Постављајући најзначајнија дела домаће и стране драмске литературе и стварајући редитељским опусом који је подарио нашем театру своју упечатљиву, вансеријску каријеру, овенчану најпрестижнијим домаћим и иностраним наградама и признањима, Јагош Марковић је кроз своје уметничко делање веома допринео афирмацији и популаризацији наших и светских класика. Зато му, несумњиво, с пуним правом и припада ова награда.

Стога и ми, са великим поштовањем и захвалношћу, дарујемо Јагошу Марковићу Нушићеву награду за афирмацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству за 2018. годину.

КАБАРЕ НУШИЋУ У ЧАСТ

Учествују: Небојша Дугалић, Вања Милачић и Земунски камерни оркестар

 

 

ПРЕДСТАВЕ КОРЕШПОДЕНЦИЈА И ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, АЛЕКСАНДАР БЕРЧЕК, ЈАГОШ МАРКОВИЋ И БОРИС ИСАКОВИЋ ЛАУРЕАТИ 35. НУШИЋЕВИХ ДАНА У СМЕДЕРЕВУ

Свечаним програмом доделе фестивалских награда у Центру за културу Смедерево  вечерас, 28. априла од 20 сати, биће завршени 35. Позоришни фестивал „Нушићеви дани“ који  се ове године одвијао под слоганом „Нушићева ера, наша мера“.

Нушићева награда за најбољу представу у целини по оцени стручног жирија припала је представи „Корешподенција“, према делу Борислава Пекића у извођењу Звездара театра, а у режији Горчина Стојановића.

Стручни жири за доделу награде за најбољу представу и награде „Милосав Буца Мирковић“ за најуспешније глумачко остварење на фестивалу ове године радио је у саставу: Горан Јевтић, драмски уметник, председник жирија, Снежана Тришић, редитељка и Тања Шљивар, драмски писац.

Нушићева награда за најбољу представу у целини на основу гласова публике, припала је представи „Ожалошћена породица“ по делу Бранислава Нушића, у извођењу Народног позоришта у Београду, у режији Јагоша Марковића. Просечна оцена коју је добила представа је 4,62 чиме је она, у погледу суда публике, надмашила остале представе у фестивалском програму.

Награда за најуспешније глумачко остварење на фестивалу по оцени стручног жирија, која носи име Милосава Буце Мирковића, есејисте, позоришног и књижевног критичара, песника и публицисте, дугогодишњег сарадника фестивала „Нушићеви дани“ биће додељена Борису Исаковићу за улоге Стевана Савића и Тодора Ивковића у представи „Под жрвњем“ Југословенског драмског позоришта, по тексту Драгослава Ненадића, а у режији Егона Савина.

Добитник Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару је драмски уметник Александар Берчек.

Добитник Нушићеве награде за афирмацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству је редитељ Јагош Марковић.

Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару, као и за доделу Нушићеве награде за афирмацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству радио је у следећем саставу: Љиљана Стјепановић, драмска уметница (председница жирија) и чланови: Радмила Живковић, драмска уметница, Миљана Кравић, професор-мастер српског језика и књижевности и члан Градског већа задужена за ресор просвете и образовања и др Зоран Максимовић, театролог.

Аутори награда су вајари мр Власта Филиповић и др Зоран Кузмановић.

Специјално признање за колективну глумачку игру и савремено редитељско тумачење Нушића додељује се, према ставу жирија у коме су Горан Јевтић, Снежана Тришић и Тања Шљивар, представи “Žalujoča družina“, по тексту Бранислава Нушића, у режији Игора Вука Торбице, у извођењу Словенског људског гледалишча из Цеља и Прешерновог гледалишча из Крања .

У оквиру свечаног програма доделе награда и затварања фестивала биће изведен кабаре Нушићу у част у коме учествују Вања Милачић, Небојша Дугалић и Земунски камерни оркестар.

Плакете са ликом Бранислава Нушића за најбоље глумачко остварење вечери по  оцени публике добили су Аница Добра за улогу Милице Његован у представи „Корешподенција“, Небојша Илић за улогу Косте у представи „Уренбесна трагедија“, Нела Михаиловић за улогу Виде у представи „Ожалошћена породица“, Борис Исаковић за улогу Стевана Савића и Тодора Ивковића у представи „Под жрвњем“ и Дарја Рајхман за улогу Симке у представи „Žalujoča družina“ („Ожалошћена породица“).

 

 

FacebookTwitterGoogle+Share