33. НУШИЋЕВИ ДАНИ 2016.

  1. Позоришни фестивал „Нушићеви дани“

Смедерево, 1-16. април 2016. године

 

 

НУШИЋ ЈЕ САМ ЖИВОТ

 

Нушићева љубав према позоришту и драмској уметности многима је била често неразумљива. Наследна особина није, јер су Нушићеви родитељи, а још више преци, били од свега тога врло далеко. Рођен у једној чврстој трговачкој кући пуној патријархалности, као син човека који је трговац на берзи, није могао добити надахнуће, као књижевник, ни љубав према књижевном стварању.

Често сам га питао откуд код њега та огромна издржљивост и истрајност у тој љубави, поред свих мука и невоља, које је отуда имао?

– Та… ђаво би га знао, одговарао је, ја све мислим да је томе крив онај Димић, што је доводио своју трупу и играо у Смедереву, кад сам ја био мали… Можда грешим, али тако ми се чини…

Знаш, за сву децу, малу и велику, без обзира на године, онај мирис на обојено платно, мастике, шминку, све то опија… Па замисли: трико у оно време… пажеви… Какви су да су, онда је то било опијајуће… Али, ипак је Димић крив!

 

Миливој Предић: „Нушић у причама“

 

НУШИЋЕВА ДИЈАЛЕКТИЧНОСТ КОМИКЕ И СМЕХА

 

„Смејемо се, то је једино задовољство!Смејемо се, та ионако је мало задовољних!

Питате ли коме? – Та прво себи, па онда ономе до себе, па ономе више себе, ономе што је пред намаи ономе што је за нама“.

 

Бранислав Нушић, Сабрана дела, књ. XX,

Геца Кон, Београд 1932.год.

 

„Комедији није задатак да прецизно, фотографски, прикаже носиоце људских слабости онакве какви су, већ напротив, да њихове слабости јаче осенчи, да појача и подвуче црте њихове физиономије, да своје јунаке стави пред конвексно огледало у коме ће се видети њихова изобличена фигура. Само на тај начин може комедија и сатира постићи крајњи свој циљ, изобличење људских слабости. Тако чини и карикатура у сликарству која потенцира  деформисане облике а не даје фотографске снимке личности које приказује…

 

Када комедиограф, дакле, узме за предмет смешну страну извесне појаве (а свако је изопачење смешно) онда он не излаже подсмеху саму појаву. Напротив, он само чини користи дотичној појави као онај чистач који са прозорског окна брише мувине мрље да би светлост што јасније прошла“.

 

Бранислав Нушић, Сабрана дела, књ. XXIV

Геца Кон, Београд 1935. год.

 

СРЕЋАН  ПОЧЕТАК . . . ОЧЕКИВАНИ HEPIEND

Смедерево је са великим ентузијазмом, али  ненаметљиво, неразметљиво, пре тридесеттри године, покренуло своју манифестацију посвећену Браниславу Нушићу. Наш град већ има  културну,  уметничку и позоришну  традицију,  што је само помогло устоличењу  фестивала комедиографских  остварења, како великог комедиографа, тако и његових наследника. Свакако да се од сећања на некадашњу славу, од евоцирања прича о славним суграђанима, није могло кретати напред у обогаћивању духовног живљења нашег града. Као и много пута усудили смо се  да скромно, славу и старе приче, претварамо у  срећне почетке  нових духовнох токова у напредовању  културног амбијента нашег града. Избегавајући претеће опасности разумевања наше иницијативе,  случајно или можда спонтано, подржани смо и срећно  заживели нашу идеју међу суграђанима. Као и сваку лепу ствар, житељи  нашег града  су подржали да  славе живот и дело свог суграђанина Бранислава Нушића. Наравно уз срећно разумевање тадашњих политичких власти у Смедереву отворили смо пут слављења једног од  највећих српских комедиографа и драмских писаца. Као што се сам Нушић, још као дечак „заразио“, позориштем у Смедереву,  тако је сад наш  град,постао  место и амбијент у позоришном животу Србије. Постали смо град духовне среће отворен за сва професионална позоришта.

Фестивал „Нушићеви дани“ није имао намеру да постане фестивал над фестивалима. Наша жеља није била да фестивал замени веће постојеће фестивале, али смо зато тежили  да буде својствен и уобличен позоришни догађај који налази своје место у позоришном животу Србије.Задовољни смо што наш фестивал испуњава жеље и потребе грађана Смедерева и околине. Претходних година хепиендом смо завршавали фестивалске свечаности, тако да ове године очекујемо успешан  почетак тридесеттрећег фестивала. Ове године очекујемо фестивалске догађаје, да славимо, да се веселимо кад је смешно или провокативно, можда  узнемирујуће или чак опасно. Некад нам и опасно изгледа изазовно и провокативно смешно, то је сам живот.

Наши суграђани очекују да се слободно препуштају подозривом хумору и сатири, игри речи и ко ће кога надмудрити у веселости и опуштању. Бићемо  весели у свим очекиваним и неочекиваним ситуацијама које не прелазе границу и меру толерантности. Наш човек уме да се смеје себи и другима. Ми смедеревци, срећом, умемо да се  и смејемо себи и другима.

Због тога смо  захвални нашем суграђанину Нушићу који нас је упутио и препоручио да на тај начин схватамо живот. Нашу срећу и радост  и прихватају наши фестивалски гости-позоришни ствараоци. Помињање имена Бранислава Нушића изазива осећање животне среће и осмехе које нам доносе присећања на његове јунаке комедија и драма. Реч је о комедијама и драмама чији јунаци живе и данас захваљујући нама, нашим животима, нашим радостима  или несрећама. Љубитељи позоришта у Смедереву чувари су духа и  слободног сагледавање живота на „даскама које живот значе“. Слободни, весели и опуштени пратићемо и наградити глумачке бравуре, креације, импровизације… нека се срећно и животно заталаса оно што потискујемо ко смо, шта смо и какви смо.

Фестивал „Нушићеви дани“  нас је  лечио од животних страхова, духовно усавршавао да своје окружење боље схватамо. Морамо признати да позоришна реч није невина, ни наивна, живи смо људи, Нушић нас упозорио на то, његови наследници потврђују.  Са нашим фестивалом смо старили, али и сазревали, храбро  се штитили од идолопоклонства. Наравно срећа живота нас је пратила да се штитимо од могућих „екцеса“ или претеривања. Заокупљени фестивалским  животом постајали смо самосталнији, срећнији, веселији, опуштенији, самопоуздано слободни и наравно одговорни. Одговорнији према животу и делу Бранислава Нушића, његових наследника и посебно одговорни према смедеревској публици. Очекујемо да и ове године гледамо добре представе, причамо о представама, другујемо са глумцима, срећно славимо фестивалске дане, склапамо пријатељства са људима који воле позориште, делимо заслужене аплаузе и наградимо најуспешније извођаче. Весели и срећни, опуштени и слободни  да у свему  не претерамо очекујемо тридесеттреће позоришне свечаности нашег града – НУШИЋЕВЕ ДАНЕ.

Сава Ђуричић,

уметнички директор Позоришног фестивала „Нушићеви дани“

 

НУШИЋ  ЈЕ  САМ  ЖИВОТ

Бранислав Нушић, наш највећи драмски писац је својим непрекидним присуством на нашим, а такође и на иностраним сценамa, оповргао сва наклапања строгих критичара који су безуспешно покушавали да га сместе у калупе жанрова примењујући овештале регуле из поетика, да ли је у питању комедија карактера или комедија нарави и која је испред или изнад и обрнуто а није ни једно ни друго ни треће…. Нушић је изнад свих тих наклапања, Нушић је сам живот. Као што живот не можемо строго жанровски одредити, једног тренутка је комедија да би се већ следећег тренутка претворио у трагедију.Нушић је, како би рекао Бора Глишић: „Њим самим“ оповргао све те славне критичаре који у својој супериорности нису видели оно најважније:промакло им је (генијално је приметио Гогољ у вези са Ревизором) да је сценом прошло часно лице смех.„Онај који изазива смех на уснама ублажава суровости живота“ говорио је Нушић.Он је такође показао да се смехом разрешава трагично, смех може да буде трагичан за онога који га ствара, смех у људима изазива осећај супериорности, опуштање напетости, спокојство у подношењу патњи којих је толико било у Нушићевом животу и у Србији.Његов смех проистиче из љубави према људима и који као такав уздижући се,слабости људске види као њихов јад и бол. Нушић је далеко боље, тачније, објективније и критичкије сагледао своје стварање од свих критичара.

Овдашња селекција је покушај да се испрате Нушићеве мисли, јер оно што нам је Нушић поручио јесте суштина савременог драмског текста.Он је то и доказао својим драмским текстовима.Он је и даље наш најсавременији драмски писац. Овом селекцијом смо настојали да останемо на његовом трагу и зато бих завршио његовим речима:
,,Дијалектика живота разапета је и својом формом и својом суштином између два пола: између трагичног и комичног и нема појаве или израза у конкретном животу који у своме збивању не би дотицао ове поларитете. Комедиограф увек хвата ону комичну тачку, али му то нимало не смета да буде и на линији оне друге крајности. Ти полови, трагични и комични, утолико су ближи један другоме, размак између њих је утолико краћи, уколико је једна друштвена средина млађа и у фази незавршеног формирања…

У нашој средини где је тако нагао и вртоглав скок од опанка до фрака и тако кратка дистанца од варјаче до јавне говорнице на коју се пењу женски трибуни – комедија не може увек избећи трагичну страну смешнога, као ни комичну страну трагичнога. Није то тако парадоксална тврдња ако се рече: да се трагедија јаче испољава у оквиру смешнога, онако као што је мрка фотографија пластичнија у светлом раму…“

 

У конкуренцији за награде су представе:

Палилулски роман, Бранислава Нушића, у режији Егона Савина, Београдско драмско позориште

Лице, Александра Галина, у  режији Јелене Богавац, Атеље 212

Бизарно, Жељка Хубача, у режији Снежане Тришић, Народно позориште у Београду и Шабачко позориште

Мајстори, мајстори, Горана Марковића, у режији Милана Караџића, Позориште „Бошко Буха“

Лаки комад, Небојше Ромчевића, у режији Ненада Гвозденовића, Културни центар Чукарица

Клаустофобична комедија, Душана Ковачевића, у режији Дарка Бајића, Звездара театар Београд

 

Братислав Петковић, селектор Позоришног фестивала „Нушићеви дани“, март 2016.

 

У СУСРЕТ НУШИЋЕВИМ ДАНИМА

од 1. до 6. априла 

 

Петак, 1. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Позориште „Призор“ Београд

Раде Вукотић

ГОСПОДИН ПОСЛАНИК

Љубавници 2

Режија: Раде Вукотић

 

Улоге:

Бора: Марко Живић

Тина: Катарина Марковић

Христина: Сташа Радуловић

Иван: Саша Јоксимовић

Ерика: Бојана Грабовац

 

Време трајања: 75 минута

 

 

О ПРЕДСТАВИ 

Прича се наставља. Наш главни јунак Бора постаје народни посланик и ожењен је по други пут заносном црногорском манекенком Христином. Као домаћицу у њиховој кући запошљавају проверену куварицу Тину. Али како је Бора склон прељубама заљубљује се у своју колегиницу из скупштине мађарицу Ерику и припрема терен да је доведе у своју кућу. Супруга жели да му се освети и хоће то да уради са својим фитнес тренером. Видевши да ће се све распасти домаћица куће, Тина, узима све у своје руке и спасава брак, јер јој је најважније да остане у Београду.

 

О ПИСЦУ И РЕДИТЕЉУ

Радомир Раде Вукотић је дипломирао глуму на факултету драмских уметности у Београду 1975. у класи професора Предрага Бајчетића. Дуго година је био члан Позоришта на Теразијама. Играо је у филмовима и на телевизији. 1990. године отвара прву приватну уметничку радионицу за позориште, филм, радио и телевизију у Југославији, ПРИЗОР.  Напушта позориште и посвећује се писању, драматизацијама и режији представа за децу и одрасле у својој продукцији. Жанровски опредељен за представе булеварског типа бива радо виђен гост у целој бившој Југославији. 2010. године улази у копродукцијски однос са Позориштем Славија који траје до 2015. године. Напушта Позориште Славију и исти однос заснива и са новом сценом Позориште „Вук Караџић“ у Београду. 

 

Уторак, 5. април

Атеље 212 Београд у 12.00 сати

 

Представљање монографије о Мири Бањац, добитници „Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару“ за 2016. годину

Јована Стефановић

МИРЈАНА МИРА БАЊАЦ – ЈЕДНА ЈЕДИНА

 

 

Среда, 6. април

Велика дворана у 11.00 и 13.00сати

 

Позориште „Јеленица“ Београд

АУТОБИОГРАФИЈА

Представа за децу по мотивима истоимене књиге Бранислава Нушића

Костим и сценографија: Мирјана Петровић

Музика и тон: Владимир Бајић

Играју: Саша Кузмановић, Андрија Ковач, Јелена Кркић и Даница Радуловић. 

„Аутобиографија“ је представа урађена по мотивима истоимене књиге Бранислава Нушића. Како и сам Нушић каже, књига описује његов живот од „рођења па до женидбе“. Глумци на врло духовит начин играју најинтересантније делове из живота овог великог писца и сваки сегмент из његовог живота у представи носи и неку поруку. У представи има композиција и кореографија које су у складу са временом када се радња дешава. 

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНОГ ОТВАРАЊА МАНИФЕСТАЦИЈЕ

  1. април 

 

Четвртак, 7. април

 

Плато испред Центра за културу у 19.00 сати

Полагање венаца на споменик Браниславу Нушићу 

 

Галерија Центра за културуу 19.45 сати

Свечано отварање изложбе „Традиционални Нушић виђен  очима младих уметника

Изложбу отвара: Герослав Зарић, сценограф, редовни проф. на Факултету примењених уметности у Београду

 

Студентима Факултета примењених уметности Центар за културу Смедерево широм је отворио врата за презентацију свог рада. На улазу их је сачекао господин Нушић, насмејан и добронамеран према њиховој младости, уметничкој амбицији и ентузијазму. На изложби  „Традиционални Нушић виђен очима младих уметника“ у оквиру 33. „Нушићевих дана“ студенти који су сопственим уметничким изразом одговорили радовима на тему стваралаштва Бранислава Нушића представиће неколико Одсека Факултета примењених уметности (Сценографије, Костимографије, Графике, Вајарства, Конзервације и Керамике).

Живећи у позоришту, несамокаописацнего и каоуправник, драматург, редитељ, а у младости и глумац, Нушић је практично ослушкивао поводе за настанак смехапублике и таискуства је преносио у својекомедије. У њима се налазизбирнајразноврснијихпоступака и начинадасепостигне комично, постављених тако вешто да је њихова сценска виталност сачувана до данашњих дана и константно стимулише савремене уметнике. Ова изложба омогућила је начин да се сагледа на који начин најмлађи међу њима читају и интерпретирају Нушићева дела, али и преиспитују однос према традицији поставки,  играња која их прате и начине на који се овај велики уметник и даље може осавремењивати.

 

Велика дворана у 20.00 сати

др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева отвара манифестацију 33. „Нушићеви дани“

 

Циклус „Нушићеви лауреати“, вече са глумцем Иваном Бекјаревим, добитником „Нушићеве награде за животно дело“ глумцу комичару 1996. године 

*** 

Позориште „Призор“ Београд

Зоран Ђорђевић – Раде Вукотић

ЛОВЦИ НА МИРАЗ

Адаптација и режија: Раде Вукотић

 

Музика: Мирољуб Аранђеловић-Расински

Улоге:

Тоза: Иван Бекјарев

Мица: Катарина Марковић

Капетан: Лепомир Ивковић

Шеф: Срђан Карановић

Кум: Марко Марковић

Паја: Бојан Лазаров

Отац: Раде Вукотић

 

Време трајања: 70 минута

 

О ПРЕДСТАВИ

„Ловци на мираз“ припада оном типу савремених комедија, које бројним преокретима и заплетима исмевају лаж, превару, сујету, лицемерје и хипокризију савременог друштва.

Радња приче смештена је у данашњи Београд и његову околину, а говори о девојци из провинције спремној за удају. Има добростојећег оца, приватника, и два удварача који очекују добар мираза. Један је продавац женског рубља из Обреновца, татин пријатељ, а други млад и леп лажни доктор из Београда. 

 

ПРЕТФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

  1. и 9. април 

 

Петак, 8. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Дом културе Старо Село и Дом културе Крушево

(копродукција)

Бранислав Нушић

СВЕТ

Режија: Дејан Цицмиловић

 

Сценографију осмислио и музику одабрао: Дејан Цицмиловић

Израда сценографије и рад са светлима: Слободан Живковић 

Улоге: 

Тома Милентијевић, чиновник у пензији: Горан Милановић

Стана, његова жена: Биљана Марјановић

Нада, њихова кћер: Јелена Стојадиновић

Јелкица, њихова кћер: Андреа Вулијанац

Сима Јеремић, чиновник у пензији: Златко Илић

Госпођа Живановићка: Слађана Михајловић

Госпођа Томићка: Бранка Шућур Степановић

Учитељ музике: Марко Богдановић

Тетка Каја, служавка код Томе: Љиљана Вукојевић

Ана, служавка код Томе: Катарина Вулијанац / Милица Стоиљковић

 

Време трајања: 75 минута

 

О ПИСЦУ 

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србије и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

 

О РЕДИТЕЉУ

Дејан Цицмиловић(21.7.1971) средњу глумачку школу завршио је у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао је представом „Сан летње ноћи“ (Оберон) по тексту Виљема Шекспира, у режији Марислава Радосављевића у Народном позоришту у Нишу. Од 1991. до 1993. године стално је ангажован у Театру „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу.

  1. уписује глуму на Факултету уметности у Приштини у класи професора Светозара Рапајића. Дипломирао је 1997. године представом „Љубавник“ (Ричард) по тексту Харолда Пинтера у режији Драгана Јаковљевића у Театру „Бојан Ступица“ у Београду.

У позориштима у Крагујевцу, Нишу, Приштини, Зајечару, Београду, Крушевцу, Лесковцу, Косовској Митровици, као и на филму, телевизији и радију, одиграо је око осамдесет улога.

До сада је режирао више од двадесет представа у аматерским позориштима по делима Боре Станковића, Бранислава Нушића, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Виљема Шекспира, Душана Ковачевића…

На драмском одсеку групе за глуму при Факултету хуманистичких наука у Нишу радио је као асистент на предметима сценски говор и техника гласа. Од октобра 2009. године, у звању доцента, предаје глуму на Факултету уметности у Косовској Митровици.

Награђиван је на бројним фестивалима и стални је члан драме Народног позоришта Ниш. Живи у Београду са Сањом, Тијаном, Савом и Урошем.

 

УМЕСТО РЕЧИ РЕДИТЕЉА 

Представе које се памте и дела која су надживела своје време у опусу Бранислава Нушића наводе стога на многа размишљања о природи драмског стваралаштва и позоришног деловања.

Све што је везано за Нушића дубоко је, треба поновити, прожето менталитетом, искуством, психологијом и свим оним што подразумевамо под животном и стваралачком аутентичношћу. Својим делима учврстио је основе позоришта на коме опстоје само нове и још неисказане форме, велике и непоновљиве креације и израз који се осећа потпуно слободним у сваком времену и простору. У том хуманизму лишеног сваког самозадовољства садржане су све Нушићеве дилемо о човеку и његовој судбини. Комедија је с тога за њега начин на који најлакше прилазимо људима. Зато ликови нису никакви феномени или посебни појмови већ бића саздана од најнепосреднијих људских особина и животних потреба. Тражење савременог израза је стога остваривање Нушићевих тежњи и оног сценског духа који помаже да осетимо оно људско у човеку и да на њега реагујемо на особен начин. Због тога ниједан човек посебно, па ни друштво не може бити равнодушно према стваралаштву Бранислава Нушића. То је просто систем најразноврснијих подстицаја театру да стално тражи своју слободу, моћ и тако исказује изворност и духовни идентитет. 

 

Субота, 9. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Градско позориште „Абрашевић“ Ваљево

Небојша Ромчевић

КАРОЛИНА НОЈБЕР

Режија: Мирослав Трифуновић

 

Сценографија: Душан Арсенић

Костим: Бранка Шишиначки Обрадовић 

Улоге:

Каролина Нојбер: Маја Лукић

Хансвурст, отац: Бранко Антонић

Јохан Нојбер: Богдан Трифуновић

Маргарета Хофман: Катарина Вићентијевић

Госпођа Готшед: Горанка Калембер Лучић

Јохан Готшед: Угљеша Спасојевић

Шпигелберг: Мирослав Трифуновић

Сељак: Божидар Милић

 

Време трајања: 95 минута

 

Писац овог комада је Небојша Ромчевић, редовни професор на Факултету драмских уметности. Добитник је Стеријине награде за театрологију, као и два пута добитник Стеријине награде за драмски текст. Добитник је и награда за најбољи сценарио на фестивалима у Новом Саду, Монпељеу и Луцерну.

Трагикомедија „Каролина Нојбер“ спада у ред најзначајнијих драма на српском језику, не само што је вишеструко овенчана Стеријиним наградама, већ временом добија на актуелности и квалитету. У времену свеопште заразе простотом, рађања неког новог облика фашизма, близине ратних добоша, медијског мрака и продаје људског идентитета естрадној вулгарности ради елементарног преживљавања, судбина младе глумице Каролине постаје подвиг у покушају борбе за одбрану права на суштинске људске и креативне вредности…

 

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

10-15. април

  

Недеља, 10. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Обраћање Братислава Петковића, драмског писца

 

*** 

Београдско драмско позориште

Бранислав Нушић

ПАЛИЛУЛСКИ РОМАН

Режија и адаптација: Егон Савин

 

Простор: Егон Савин

Костимограф: Јелена Стокућа

Избор музике: Егон Савин

Дизајн звука: Зоран Јерковић

Техничка реализација: Славица Марковић

Сценски говор: др Љиљана Мркић Поповић

Хармоника: Љубомир Ћустић

Хорна: Милан Радић

Улоге: 

Сима: Петар Бенчина

Јова: Јово Максић

Јула: Хана Селимовић

Фрау Ленчи: Оливера Викторовић Ђурашковић

Патролџика: Слађана Влајовић

Вешерка: Добрила Илић

Куропаткин: Слободан Ћустић

Бандист: Андреј Шепетковски

Бандистовица: Сандра Бугарски

Свастика: Милица Гојковић

Живка: Ивана Николић

Практикант: Драгиша Милојковић

Жандар: Борис Радмиловић

Дечак: Немања Павловић

 

Организатор: Срђан Обреновић

Инспицијент: Оливера Милосављевић

Суфлер: Драгана Анђелковић

Асистент организатора: Ивана Јововић

Фотографије: Марија Иванишевић

Премијера: 12.06.2015.

 

Време трајања: 90 минута

 

О ДЕЛУ

„Годишњак Народног позоришта у Београду за 1900-1903. најавио је „Палилулску трагедију“ од Бранислава Нушића. (…) Комад је приказан на београдској сцени тек 16.09.1909. под насловом „Иза Божјих леђа“, у режији Чича Илије Станојевића. Појавио се нови Нушић. Јован Скерлић каже да „у драми тек у последње време, у „Нашим синовима“ Г. Војислава Илића и у интересантном комаду Г. Бранислава Нушића „Иза Божјих леђа“ ми имамо приказе, једностране и тамне, београдског живота“ („Писци и књиге“, Београд, 1911). Милан Грол на крају свог приказа закључује да „тежња ка нагом реализму, ма колико да је он запажен површно и ма колико да је изведен штуро, од интереса је у новом Нушићевом комаду, и чини оно што је у њему најбоље и ради чега треба писца ипак охрабрити на нове покушаје. Својом већом блискошћу истинском животу, комад „Иза божјих леђа“ је оригиналнији и занимљивији од многих Нушићевих апстрактних драма. (…) Та истинитија и обележенија београдска боја у комаду дала је и глумцима градиво за неколико занимљивих глумачких творевина“ („Позоришне критике“, Београд, 1931).

(…)

Живко Милићевић у предговору Нушићевим приповеткама (СКЗ, Београд, 1928), каже после набрајања драмских дела, да се „у овоме списку, истина, налазе и комади чији су рукописи данас изгубљени. На репертоару Народног позоришта некад приказивани и не једном пре рата, они су остали нештампани и за време Великог рата њихови рукописи су пропали. Данас их нема више ни архива Народног позоришта у Београду, ни њихов писац“.

(…)

Радећи на рукопису „Репертоар Народног позоришта у Београду 1864-1964“ у Архиву Народног позоришта под бројем 789. нашао сам преписе улога комада „Иза Божјих леђа“.

(…)

Број лица на позоришној листи одговарао је броју улога у рукопису и требало је пажљиво сложити и реконструисати комад“… 

Сава Цветковић
(Музеј позоришне уметности Србије, 1964)

 

О ПИСЦУ

Бранислав Нушић/Алкибијад Нуша (1864-1938), један од најплоднијих и најзначајнијих српских писаца, врло рано је испољио интересовање за позориште и драму: као студент глумио је на сцени Народног позоришта, приликом гостовања Омладинског позоришта, а још у двадесетој години живота написао је прву комедију — “Народни посланик”. Његова појава као писца, пре свега као комедиографа, означава успон српске драматургије, заправо ренесансу комедије. Нушић је, од 1900. до 1902. управник Народног позоришта у Београду, да би после преврата 1903. прешао у Нови Сад, као управник Српског народног позоришта (1904—1905). Прва његова изведена комедија је “Протекција” (1889). Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933. Писао је драме, романе, приповетке, а највећи сценски успех доживеле су његове комедије “Госпођа министарска”, “Ожалошћена породица”, “Сумњиво лице”, “Народни посланик”, “Протекција” и “Покојник”. Оне су се задржале на репертоарима наших и иностраних позоришта све до данас.

 

О РЕДИТЕЉУ

Егон Савин је дипломирао режију на београдском Факултету драмских уметности. Режирао је више од осамдесет наслова у готово свим значајним позориштима широм некадашње Југославије, као и у домаћим театрима: од представа које су средином седамдесетих окупљале групу младих глумаца – завереника, до представа у институцијама од националног значаја, као што су Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, Црногорско народно позориште у Подгорици, Македонско народно позориште у Скопљу, Словенско народно гледалишче у Љубљани, Југословенско драмско позориште, Атеље 212… Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика. Његове представе гостовале су у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку, Чикагу. Професор је режије на Факултету драмских уметности у Београду. Добитник је је великог броја награда за режију.

Нушићев комад „Иза Божјих леђа“ је пета представа коју Савин режира у Београдском драмском позоришту. Пре тога је поставио „Дуго путовање у Јевропу“ Стевана Копривице (19.04.1987), „Ново је доба“ Синише Ковачевића (23.04.1988), „Кај сад?“ Боривоја Радековића (11.05.2003) и „Ћеиф“ Мирзе Фехимовића (23.10.2007).

 

УМЕСТО РЕЧИ РЕДИТЕЉА

„Дорћол и Палилула два су краја наше престонице, која су поред свих регулација, нивелација, па чак и трамваја, сачували свој нарочити и особени тип. Дорћол је још и данас окићен развалинама двора принцип Евгенија, тамо је још средњевековна јеврејска мала, па Јалија и оне мрачне кафанице, где рибари проводе дуге ноћи крај аласке чорбе и Цигана, који им клечећи на земљи свирају севдалинске песме. Тамо су још све три народности: Јевреји, Срби и Цигани, свака одвојена и свака у свом квартићу. Стара циганска колонија дорћолска, већ се прилично раселила или можда и зато изгледа разређена, што су се потомци старих Цинцара, представника београдске чаршије, изментули и стара своја презимена заменили новима.

Палилула је већ другачија. Тамо живи један и једноставан народ који се зове Палилулци. Тамо нема те одвојености као на Дорћолу. И Чех и Шваба и свака вера и свака народност, чим се насели у Палилулу и поседи тамо мало, губи своју народност и претвара се у Палилулца.

Док је Дорћол сама традиција, почев од дворова принца Евгенија, па до кафане код „Шарана“; почев од Гушиног плаца, па до јеврејског амама; дотле је Палилула сва без традиције, она је предграђе, у правом смислу предграђе.

Док је Дорћол сама традиција, почев од дворова принца Евгенија, па до кафане код „Шарана“; почев од Гушиног плаца, па до јеврејског амама; дотле је Палилула сва без традиције, она је предграђе, у правом смислу предграђе.

 

Бранислав Нушић
(Одломак из приповетке „Палилуски роман – истина из београдске Палилуле“, по којој је настала драма „Иза Божјих леђа“. У Београду 1905).

 

ИЗВОД ИЗ КРИТИКЕ:

(…)

Као и у претходној представи „Свињски отац“, редитељу је и у овом случају пошло за руком да од текста скромних могућности направи супериорнију представу. Због сценски детаљно простудираних односа између главних ликова, сажетог текста драме, заводљиве атмосфере, сведеног и атрактивног утврђења сценског простора „Палилуски роман“ је успешна представа. Глумци су саздали главне ликове од јаких љубавних осећања, са једне стране, и ломне немоћи да се искобељају из беде, са друге стране…посебно треба истакнути вештину редитеља и глумаца, јер су снагом физичке и психолошке игре успели да узбудљиво на сцену донесу чисту, језгровиту емоцију, рушилачку јачину страсти, као и мучну самлевеност због јада у који су сабијени…

Ана Тасић, „Политика“, 16.06.2014.

 

 

Понедељак, 11. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Атеље 212 Београд

Александар Галин

ЛИЦЕ

 

Режија: Јелена Богавац

Сценографија: Марко Беркеш

Костим: Ана Зарубица

Видео: Иван Стојиљковић

Избор музике и дизајн звука: Драган Стевановић Багзи

Асистент режије: Урош Младеновић

Улоге:

Дранков:Радослав Миленковић

Брагин: Иван Јевтовић

Соловљева: Александра Јанковић

Олга:Радмила Томовић

 

Вођење представе: Миленко Адамов

 

Организација: Јелена Твртковић

Организација (пракса): Милица Бошковић

 

Премијера: 22.12.2015.

 

Време трајања: 90 минута

 

Маестрална комедија једног од најугледнијих сценариста и драмских писаца старије генерације, Александра Галина, о животу „нових Руса“ – тајкуна и интелектуалаца који им служе. Комедија о губитку идентитета, буквалном и симболичном, са ликовима које препознајемо из наше таблоидне штампе и „гламурозних“ друштвених догађаја, горка, оштра, надасве духовита сатира о транзицији, и њеним херојима и жртвама али, овога пута не из перспективе „губитника“, обичних људи, већ „добитника“, новопечених „бизнисмена“ и друштвене елите која све више ту „победу“ осећа као превелико бреме са којом није у стању да се носи.

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА: 

Тема овог комада Александра Галина је наша савремена стварност и губитак и немоћ проналажења идентитета. Четири лика се налазе у тренутку када треба да одбране, изграде или поврате свој идентитет.

Јелена Богавац, Пинк 

Представа говори о љубави и ономе што су људи спремни да ураде да је врате. Мало осећамо и пружамо љубав. Гладни смо љубави, људскости и топлине.

Радмила Томовић, Пинк 

(…) Покушали смо да се у овој представи суочимо са својим глумачким лицем и честито да га предамо у руке наше публике. Како би рекао народ, једино је важно да ли смо сачували образ и колико смо своје лице сачували. Ова драма је смешна и тужна као и сам живот.

Радослав Миленковић, Курир 

Мало смо скренули с пута. Дубоко у себи знамо ко смо, али у суманутом времену заборавили смо на себе. Комад и његов писац покушавају да нас врате на прави пут

Александра Јанковић, Курир

 

 

Уторак, 12. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Народно позориште у Београду и Шабачко позориште

Жељко Хубач

БИЗАРНО

Режија: Снежана Тришић
Драматург: Спасоје Ж. Миловановић
Сценограф: Дарко Недељковић
Костимограф: Марина Меденица
Композитор: Срђан Марковић
Сценски покрет: Тамара Антонијевић
Сценски говор: Диана Маројевић Диклић

 

Премијерна подела:
Мартин, Ричи, Дејан: Игор Ђорђевић
Ђиђа, Саша, Гага: Никола Вујовић
Воја, Милан, Бикса: Милош Ђорђевић
Катарина, Мајда, Светлана: Соња Милојевић
Мина, Ксенија, Ива: Сузана Лукић

 

Организатор: Јасмина Урошевић
Инспицијент: Сандра Жугић Роквић
Суфлер: Даница Стевановић
Дизајн звука: Владимир Петричевић
Асистент драматурга: Димитрије Коканов
Асистент организатора: Наталија Игњић
Асистент сценографа: Ема Стојковић
Дорада костима: Олга Мрђеновић
Мајстор маске: Драгољуб Јеремић
Мајстор светла: Душан Пивач
Мајстор позорнице: Зоран Мирић
Мајстор тона: Дејан Дражић

У Шапцу представу воде:
Инспицијент: Софија Карајић
Суфлер: Зорица Стевановић
Шминкер, власуљар: Гордана Баровић
Мајстор светла: Миодраг Поповић
Мајстор тона: Коста Павловић
Мајстор позорнице: Чедомир Вучинић
Технички руководилац: Радивој Костадиновић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

Премијере:1. октобра 2013. Шабачко позориште; 12. октобра 2013. Народно позориште у Београду / Сцена „Раша Плаовић“

 

Време трајања: 105 минута 

 

О ДРАМИ БИЗАРНО
Драма Бизарно је на Конкурсу Стеријиног позорја 2008. године изабрана међу пет најбољих и штампана у часопису „Сцена“. Исте године је преведена на енглески језик и објављена у специјалном броју „Сцене“ на енглеском језику. Преведена је и на руски, бугарски и пољски језик. Праизведбу је имала у Босанком народном позоришту у Зеници у марту 2010. године, у режији Петра Каукова. На регионалном фестивалу Позоришта/казалишта у Брчком, у конкуренцији аутора са еx-YU простора (Мирко Ковач, Анте Томић и др), по одлуци жирија којим је председавала драматуршкиња из Загреба, Мани Готовац, освојио је Награду за најбољи драмски текст. Драма Бизарно је штампана у ауторовој истоименој књизи драма у издању КИЗ „Алтере“ Београд и Шабачког позоришта.
* * *
… Бизарно је црнохуморна фуга о смрти, која се одвија на различитим нивоима једног солитера у којем живе наркомани, спонзоруше и мафијаши, а кроз коју провејава занимљиво пласиран осећај неизбежности трагичног исхода… 

Никол Естваник Тејлор (Nicole Estvanik Taylor), Фуга о смрти (о драмском тексту Бизарно)„American Theatre Magazin“, Њујорк, фебруар 2010.

 

О ПИСЦУ 

Жељко Хубач је рођен у Тузли, 1967. године.Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Његови драмски комади су до сада 32 пута премијерно изведени у професионалним позориштима у Србији, Бугарској, Хрватској, Босни и Херцеговини и репризирани више од 1000 пута. Представе рађене по његовим драмама и адаптацијама биле су у селекцији 39 позоришних фестивала (Стеријино позорје, Фестивал „Нова драма“ у Санкт Петербургу, Град-театар Будва, Сплитско лето, Фестивал БиХ драме у Зеници, Дани комедије у Јагодини, ЈоакимФест у Крагујевцу, Фестивал луткарских казалишта у Ријеци, Међународни позоришни фестивал за дјецу у Котору и др) и освојиле су више од 40 награда, а за драмске текстове Жељко Хубач је награђиван 10 пута у земљи и иностранству (Награда за најбољи драмски текст на Фестивалу професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 1994, Награда „Бранислав Нушић“ Удружења драмских писаца Србије 1996. и 1998, Награда за најбољи текст на Фестивалу луткарских позоришта Србије 2002, Награда за најбољи комедиографски текст на Данима комедије 2004, Награда за најбољи савремени драмски текст на Сусретима позоришта/казалишта БиХ 2010. и др).  Драме су му превођене на енглески, немачки, руски, бугарски и пољски језик. Аутор је већег броја реализованих телевизијских емисија, два играна серијала и једне ТВ драме. Писао је позоришну критику за дневни лист „Данас“, био је уредник издања Музеја позоришне уметности Србије и позоришног часописа „Театрон“, главни уредник Издавачке делатности Народног позоришта у Београду и драматург Српског народног позоришта у Новом Саду. Тренутно је драматург Народног позоришта у Београду и уредник Позоришних новина. Професионално се бави и позоришном режијом. 

 

О РЕДИТЕЉУ 

Снежана Тришић је рођена 1981. у Београду. Позоришну и радио режију је дипломирала 2009. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и асистенткиње Алисе Стојановић.  Значајније представе: Породичне приче Биљане Србљановић (Факултет драмских уметности, 2007); Разред Матјажа Зупанчича (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 2009); Самоудица Александра Радивојевића (Атеље 212, 2009); Хеда Габлер Хенрика Ибзена (Народно позориште у Београду, 2011); Пошто паштета? Тање Шљивар (Атеље 212, 2012); Чудо у Поскоковој Драги Анте Томић / Маја Пелевић (Народно позориште у Суботици, 2012); Народна драма Олге Димитријевић (Позориште „Бора Станковић“ у Врању, 2012); Пинокио Карло Колоди / Јелена Мијовић (Градско позориште Подгорица, 2013). Режирала јавна читања савремених драма: Одрон Доре Делбијанко (Народно позориште у Београду, 2010);  Народна драма Олге Димитријевић (Hartefakt Fond и  Loud and Queer, Klub Gan, 2011);  Пошто паштета? Тање Шљивар (Атеље 212, 2011); Вилинска прашина  Димитрија Коканова (УК Пароброд, 2013). Представе које је режирала су гостовале на многим фестивалима у земљи и иностранству и добиле бројне награде од којих су најзначајније:
Чудо у Поскоковој  Драги – Награда за најбољу представу на фестивалу Тврђава театар у Смедереву, 2013. Пинокио – Награда за најбољу представу на 21. которском фестивалу позоришта за дјецу, по оцени Дечјег жирија и Жирија града Котора, 2013.
Хеда Габлер – Награда за најбољу представу на Фестивалу „Театар у једном дејству“ у Младеновцу, 2011. Самоудица – Награда за режију „Љубомир-Муци Драшкић“, Атеље 212 и Град Београд, 2009. Породичне приче – Награда за режију на SETKANI / ENCOUNTER 2008 (Интернационални  студентски позоришни фестивал у Брну), Република Чешка, 2008.
Награда „Др Хуго Клајн“ најбољем студенту позоришне режије у генерацији, Факултет драмских уметности, 2007. Као добитник Кенедијеве стипендије (John F. Kennedy Center for the Performing Arts, U.S. State depertment), учествовала је у програму за позоришне редитеље и похађала бројне радионице у Вашингтону, Њујорку и Чикагу, 2010. Од  августа 2013. је стални редитељ Народног позоришта у Суботици.

 

ИЗВОД ИЗ ШТАМПЕ: 

„Бизарно“ је прича о трауматизованом друштву и појединцима који се лече кроз агресију, деструкцију и самодеструкцију. Тај бизарни бесмисао борбе за живот у којем се губи наше достојанство и ломи кичма, кроз ову драму је доведен до крајности комичног очајања. Живот на ивици смрти, у којем убити или бити убијен, метафорички или буквално, открива екстремно неумеће живљења и вољења, кроз потребу и борбу за истим. (…)

„Бизарно“ је жанровски еклектична драма (…) у њој постоји много гротескних, трагично фарсичних, мелодрамских, комично трилерски, трагикомичних и апсурдних искакања, што смо инсценацијом додатно потенцирали и са тим се поиграли. Пре свега, ово је црна комедија, јер на бизарно духовит начин прелама језиве злочине, смрт, насиље, убиства и самоубиства, трауме, зависности, сексуално злостављање и експлоатацију жена, деструкцију и самодеструкцију, историјско и географско наслеђе и предодређење, кроз катаклизмично осећање безнађа у свакодневном животу и односима. Количина и брзина смењивања ових несрећа је доведена до апсурдно комичног и невероватног. 

Снежана Тришић (из интервјуа објављеног у Позоришним новинама)

 

 

Среда, 13. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Позориште „Бошко Буха“ Београд

Горан Марковић

МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ

Рeжиja: Mилан Караџић

 

Драматург: Милена Деполо

Композитор: Ирена Поповић

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Драгица Лаушевић

Кореограф: Небојша Громилић

Улоге:

Директорка: Милица Михајловић

Мирослав: Урош Јовчић

Богдан, заменик директора: Небојша Илић

Гоца, наставница енглеског језика: Борка Томовић

Ђорђе, наставник српског језика: Немања Оливерић

Дуња, наставница математике: Боба Латиновић

Христина, наставница биологије: Александра Томић / Андријана Оливерић

Сава, наставник ото-а: Андрија Милошевић

Шиља, наставник физичког: Александар  Радојичић

Ћира, наставник уметности: Зоран Цвијановић

Сервирка I: Јелена Тркуља

Сервирка II: Катарина Марковић

Столе, домар: Милош Самолов

Вуксан, шеф рачуноводства: Ненад Ненадовић

Боса, дактилографкиња: Aња Мит

Коле: Владан Дујовић

Милојe: Милорад Мандић

Кева, спремачица у школи: Нада Секулић

Кевин син: Милош Влалукин

Кевина снаха: Бојана Ординачев

Школски бенд и хор: Константинос Патос, Марко Кизић, Милан Васиљевић, Милош Кланшчек, Никола Ристић, Огњен Мићовић, Огњен Орешковић, Павле Ерић, Павле Павићевић, Алекса Божић, Андреас Руковски, Борис Падорев, Лазар Петровић, Лука Мијатовић, Урош Најкић, Михајло Гајић, Вељко Кнежевић, Ана Танасковић, Анастасиа Биговић, Анђела Хајдук Вељковић, Исидора Милић, Јана Мартинов, Јелена Благојевић, Лола Брчин, Миа Павловић, Мина Ненадовић, Софија Драгој, Тамара Ременски, Теодора Вујновић, Јелена Косара, Катарина Чупић, Миа Ђурић, Снежана Новчић, Сташа Агатуновић, Тамара Томашевић, Лара Полак.

 

Организатор: Тамара Милосављевић

Инспицијент: Михаило Тодоровић

Суфлер: Слободан Поповић

Премијера: 2. април 2015.

 

Време трајања: 90 минута

 

О ПРЕДСТАВИ

Од филма до представе

Први импулс да радимо „Мајсторе“ у Позоришту Бошко Буха дала нам је огромна љубав према филму Горана Марковића. После смо ту исту љубав открили и код свих чланова поделе. Многима је то омиљени филм и знају га напамет, што је прилично олакшало посао око учења текста. Љубав, одлично полазиште, обећава уживање у раду. Ипак, она није остала једини разлог из ког смо одлучили да испричамо „Мајсторе“ позоришним језиком.

На прво читање, овај комад је комедија. Велика ансамбл комедија, са фином иронијом и специфичним смислом за хумор Горана Марковића. Због тога га волимо сви, и публика и ми.

Онда долази друго читање, после кога се осети сета. Животи наших „малих“ јунака, недостојних драмске радње, а тако великих и важних у сопственим очима, нису више толико смешни када схватимо да смо то и и ми сами. Ко сме да каже да се никада није занео сопственим значајем толико да је заборавио зашто је заправо ту?

Временска дистанца дала је комаду још једну димензију. На треће читање, када се сетимо да је од филма до данас прошло више од тридесет година, осети се страх. Страх што се ама баш ништа није променило, нити има изгледа да ће. Страх када схватимо да су ученици школе из наше представе рођени крајем шездесетих година двадесетог века, исто када су рођени и они који данас воде нашу земљу и одлучују о нашим животима. Зато је у нашој представи веома важна улога деце, ђака који као папагаји понављају све „бисере мудрости“ које су чули од својих наставника и који на крају остају жртве њиховог незадовољства и промашености.

Све се то крије иза приче о испраћају једне теткице у пензију.

 

ИЗВОД ИЗ ШТАМПЕ: 

Драмски текст Горана Марковића, по сценарију за његов истоимени популарни филм, режирао је Милан Караџић.Прича остаје иста, смештена у једну београдску основну школу крајем 1970-их. У школу долази млади, амбициозни инспектор да истражи наводе о сексуалном злостављању професорке енглеског, за шта је оптужен заменик директорке школе.

У исто време теку припреме за испраћај у пензију теткице Кеве.

Кроз та два догађаја упознаје се лице и наличје школског система, али и система уопште. Позоришна адаптација померила је представу у жанр мјузикла или комада са певањем, који доноси неопходну стилизацију и одмак од филмског оригинала.

(…)

Оригинални текст писан је у доба социјализма, са терминима другови и другарице, али суштина делује актуелно. Као да време стоји, односи у друштву, а поготово у школству нису се много променили.

Горан Марковић (Блиц)

 

 

Четвртак, 14. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Културни центар Чукарица Београд

Небојша Ромчевић

ЛАКИ КОМАД

Режија: Ненад Гвозденовић

 

Композитор: Владимир Петричевић

Сценограф: Борис Максимовић

Идејно решење костима Студент АЛУ-практична вежба:Сандра Шиверт

Фото: Вукица Микача

Улоге: 

Сека: Мина Лазаревић

Ђорђе/ Генерал Поповић:Миодраг Ракочевић

Ујна Дара: Снежана Савић

Ујка Раде: Раде Марковић

Господин: Павле Пекић

Дрогирани кретен: Раде Марјановић

 

Мајстор тона: Небојша  Живановић

Мајстор светла: Миломир Димитријевић

Инспицијент: Ненад Филиповић

Гардеробер: Лидија Николић

Премијера: 17. децембра 2015.

 

Време трајања: 90 минута

 

О РЕДИТЕЉУ

Ненад Гвозденовић је на Факултету драмских уметности у Београду (ФДУ) дипломирао глуму, а пар година касније, у истој згради (ФДУ), дипломирао позоришну режију.

Као глумац био запослен у Београдском драском позоришту, до уписа на режију.

Одиграо низ улога у позоришу, на филму и за ТВ.

На трећој години режије, у кикиндском Народном позоришту, одрежирао своју прву представу  („Мандрагола“ Н. Макијавели)

Дипломску представу „Џил и Џон“ Л. Герш урадио у Атељеу 212.

По дипломирању режирао широм Србије.

Неке од значајнијих режија: „Џил и Џон“, Л. Герш – Атеље 212; „Мандрагола“, Н. Макијавели – НП Кикинда; „Несумњиво лице“, З. Радмиловић – Зајечар; „10..9…8…“, Ј. Мијовић – Суботица; „Шта плаши Винсента Прајса“, Д. Маргулис – Атеље 212; „Каролина Нојбер“, Н. Ромчевић – НП Кикинда; „Чаробњак из Оза“, Ф. Баум – Панчево; „Лептири су слободни“, Л. Герш – Звездара театар; „Чорба од канаринца“, Д. Радовић – Позориште младих, Нови Сад; „Хамлет“, В. Шекспир – Бања Лука; „Пиџама за шесторо“, М. Камелоти – Краљевачко позориште и Књажевско-српски театар КГ (копродукција); „Велики талас“, Игор Амаеи – Зведара театар.

 

Лаки комад је комедија, рађена по тексту Небојше Ромчевића, у режији Ненада Гвозденовића, која говори о генераловом сину, пропалом интелектуалцу који се није снашао у животу, због чега поред себе има незадовољну жену која му стално звоца. Главног кривца за своју ситуацију  проналази у оцу који је, без обзира на раскалашан живот, увек био цењен и поштован у друштву.

Тематика комада је изузетно актуелна, она приказује различите карактере, односе, људе који се због животних околности често „погубе“ у времену и простору. Тако дезоријентисани они су спремни на све (издају, превару, па чак и убиство), како би се домогли новца и лепшег живота. Комедија у себи крије нашу сурову стварност и веома озбиљну тему, и покреће многа питања која се тичу наших живота, али на један духовит и комичан начин.

 

Петак, 15. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Звездара театар Београд

Душан Ковачевић

КЛАУСТРОФОБИЧНА КОМЕДИЈА

Редитељ: Дарко Бајић

 

Сценограф: Миленко Јеремић

Костимограф: Марина Вукасовић Меденица

Композитор: Владимир Марковић

Кореограф: Милан Громилић

Лектор: др Љиљана Мркић Поповић

Лектор за пољски језик: Александра Фотез Николић

Асистент редитеља и организатор: Марко Сопић

Асистент сценографа: Никола Николић

Ликовна дорада костима: Олга Мрђеновић

Улоге:

Сава оџачар: Љубомир Бандовић

Нина Херберт: Невена Ристић

Вуле милиционер: Марко  Јанкетић

Јагоша Крај: Зоран Цвијановић

Теја Крај: Славко Штимац

Весела Крај: Јована Стојиљковић

Леополд Важик: Игор Грабовица

Господин Грабињски: Вања Јанкетић

 

Премијера: 23. децембар 2015.

 

Време трајања: 110 минута

 

РЕЧ ПИСЦА 

Клаустрофобичну комедију сам писао пре тридесет година. Писао сам је са осећањем да живимо у тескоби која се прикрива повременим отварањем прозора. Излазак из те наше тескобне куће – домовине, у земље „слободе“ – најчешће у Италију, било је осећање одласка на викенд затвореника осуђених на живот у комфорном затвору и под будним оком „једне од најбољих европских полиција“.

Човек може бити заглављен у лифту као и у држави, каже Сава оџачар у улози радничке сиротиње и тамнопутог Отела – човека заљубљеног у живот који му је недостижан.

Поднаслов ове горке комедије могао би бити и наслов: Позориште потказује живот. То је тачна и ваљда једина честита страна потказивања као жеље за истином.

Душан Ковачевић

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА 

Звони телефон. Подижем слушалицу. Душан.

Са Душаном сам ковао планове да радим Професионалца, Клаустофобичну комедију и Лари Томпсона али све је пало у воду. Није било пара за културу, као и сваке године. Филмом нисмо записали ни време ни нас.

Театар звездара ми је подарио позоришни хит Мала, интуитивну драму наше трагедије Живот Јованов, трагедију неоколонијализма источне Европе Брод љубави и глобалну инсталацију интелектуалца у медијску атракцију Јавналичност. Провокација позориштем…

Тридесет година касније телефон поново звони. Душан…Возим ка аеродрому, другом руком активирам мобилни телефон. Нова представа!

За ове три деценије као да је нестало добрих људи из нашег суседства. Бата, Дача, Миша, Жарко, Сека, Софи…Три деценије. Осамдесете наша Клаустофобична комедија, данас комедија наше клаустофобије. Да ли се заиста све толико променило? И да ли је заиста толико времена прошло? И да ли сам заиста заволео театар…?

Дарко Бајић

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА:

(…)

„Онда је била више комедија, данас је комедија наше клаустрофобије и важних ствари у животу које су нестале, јер смо окренути углавном само материјалном, а заборављамо на доброту и људе који дају смисао нашем животу“, оценио је редитељ.

(…)

Бајић је рекао да је ауторски тим задржао представу у оном времену, али да ће се препознати у репликама исте муке, само што „30 пута више боле, јер је прошло 30 година“.

„То је представа о позоришту, уметности и политици. Данас таблоиди као да су нам одвукли пажњу од позоришта. Позориште треба да буде и политичко и позориште душе, место враћања добре енергије. Позориште је заправо остало исто, али као да се у овој таблоидној култури занемарује. Ова представа жели да буде критична, али и да покаже доброг човека“.

Дарко Бајић (Танјуг)

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНЕ ДОДЕЛЕ НАГРАДА И ВЕЧЕ МИРЕ БАЊАЦ

16.април

 

Субота, 16. април

Велика дворана у 20.00 сати 

  • Уручење НушићевЕ наградЕ за животно дело глумцу-комичару 

Жири у саставу: Светлана Бојковић, драмска уметница из Београда, председница,

Светозар Рапајић, професор режије на Факултету драмских уметности и професор глуме на Приштинском универзитету, из Београда, и др Драгана Чолић Биљановски, театролог, на седници одржаној у Београду  30. јануара  2015. године, једногласно је одлучио да признање  „НУШИЋЕВА  НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ГЛУМЦУ КОМИЧАРУ“ додели МИРИ БАЊАЦ, драмској уметници из Новог Сада. 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Мира Бањац је већ око седамдесет година константа нашег позоришта, филма и телевизије, а не треба заборавити ни радио, који је у једном делу њене каријере имао значајно место, – али се исто тако може рећи и да је она константа наших живота. Иако никада није спадала у оне глумице које су биле предмет публицитета, или су се и саме бориле за што веће присуство у јавности, она је са својих преко две стотине улога у позоришту, на филму и телевизији, постала део општег мишљења и осећања, чија је глумачка личност препознатљива и прихваћена као нешто неупитно, нешто што се само по себи разуме, нешто што је блиско и најширем могућем, народском гледалишту, али и оним захтевним и понекад намргођеним зналцима.

Своју глумачку биографију почела је још као девојчурак, у ратним условима, у културној екипи Прве пролетерске дивизије, са којом је прешла пешице читав пут од родног Ердевика у Срему до ослобођеног Трста и назад. Затим је дошла чувена новосадска Глумачка школа, у чијој првој генерацији је била, па ангажмани у позориштима у Сремској Митровици и Бањој Луци, па 15 година у Српском народном позоришту у Новом Саду у његовом најзлатнијем периоду, а од 1970. године у Атељеу 212 у Београду, а уз то су се низали један за другим, упечатљиви домети у филмовима и телевизијским драмама и серијама.

Од свог учитеља и ментора у Глумачкој школи, великог Јурија Ракитина, Мира је стицала, а касније и сама развијала и дограђивала, не само елементе глумачке технике, него и спознају о суштинским својствима глумачке креације, о понекад чудним путaњaма стварања, о повратној вези између живота и уметности, између сцене и гледалишта. Једна од Ракитинових поука које је Мира заувек усвојила, јесте и његова теза да само добар глумац може бити добар епизодиста, јер је епизода концентрат свега што човек има у својој егзистенцији. Наравно, играла је Мира са великим успехом и дометом и велике и насловне улоге. Али је често њено мајсторство најупечатљивије бљеснуло у мањим улогама, или чак минијатурама, које су некад својом снагом и изражајношћу засениле главне актере и стављале Миру у први план гледаочевог доживљаја.

Друга важна Ракитинова поука односила се на рад, на студиозност, као неопходни услов да таленат доспе до креације. А то се поклопило и са Мириним личношћу, са оним што је понела са своје родне сремачке, тежачке земље. Уз то је ишла и она чувена народска отпорност: опстати и «на страшном месту постојати», издржати све муке, превазићи све препреке и чак њима обогатити људско и уметничко искуство. А рад се у Мирином случају састојао, по Ракитиновом рецепту о 10 процената талента и 90 процената рада, из свесне студиозне и аналитичне разраде сваке улоге, али и из спонтане, најчешће несвесне радозналости и опажања и најситнијих детаља делања и понашања људи у свакодневном животу. Та опажања су се таложила као богати фундус у Мириној свести и интуицији и накнадно извирала и обогаћивала њене карактере, дајући им чаробну боју у којој се стапају животна уверљивост и уметничка обрада.

Још од својих младалачких почетака било је јасно да је Мира изразита карактерна глумица. Док су друге младе глумице, њене вршњакиње,  играле љубавнице или наивке, Мира је већ у првим годинама своје професионалне каријере играла улове као што су биле осамдесетогодишња Улита у Шуми Островског у позоришту у Сремској Митровици, или глувонема Џони Белинда у Бањој Луци. Током целе даље каријере цизелирање карактера било је њена посебна мајсторија.

Често се каже да је Мира најуспешније ожиљавала ликове жена из народа, из препознатљиве свакодневнице, који су гледаоцу постајали блиски и читљиви, и са којима је било лако идентификовати се. Али та прича о Мириним «обичним» женама далеко је од суштинске истине. Копајући по својим ликовима Мира је луцидно проналазила њихову тајну, откривала да иза привидне обичности стоји богатство необичног, да свакодневица носи дубоку тајну. Управо зато су њени, привидно «обични» ликови, постајали тако зачудни и слојевити, и управо због тога дубински животни и пријемчиви.

Своју комичарску инвенцију Мира је развила нарочито када је из стабилног, и у извесној мери класичног новосадског позоришта, на позив Мире Траиловић, прешла у Атеље 212. Познати стил тадашњег Атељеа заснован на импровизацији и на комичном отклону од лика, као у легендарном Радовану Трећем,  одговарао је њеном сензибилитету. Али је Мира у Атељеу имала могућност да заигра и у ширем авангардном репертоару и да оствари креације, које су се могле сврстати у област авангардне трагичне фарсе.

Таква је била, например, представа  Псеће срце, по роману Булгакова, у којој Мира као дама у годинама долази чувеном хирургу који подмлађује људе. За ту улогу Јован Христић је написао: «Њена сцена не траје ни пет минута, али за тих пет минута видели смо оно што другде ни за читав час не можемо видети.» Још надреалистички заошијанија била је у улози Виткацијеве Мајке, морбидне, кокаиноманске и инцестуозне аристократкиње, чију је тајну Мира бравурозно (по оцени Владимира Стаменковића) креирала, остајући на деликатној ивици између особе из стварног света и фиктивне, нестварне пројекције.

Мирине студије нашег менталитета нису никад остајале само на тој, само нама препознатљивој равни, него су досезале и универзалне значењске и хистрионске нивое.Зато је Мира својим филмским и позоришним мајсторијама освајала не само нашу, балканску публику. Обишла је светску куглу, недавно се прошетала и на Кроазети у Кану, и свугде побрала аплаузе

Мирине комичарске бравуре, чак и кад су биле урнебесне,  чак и када су се заснивале на оваплоћењу обичних, народских жена, нису никада биле само смешне нити обично смешне. Оне су увек иза комике сакривале и откривале бар неку сенку, понекад сетну, понекад дирљиву, понекад мучну или горку. А то и јесте права, суштинска димензија креативног хумора, и у животу и на сцени, којом се бранимо од тешког живота и помоћу које, упркос таквом животу, опстајемо.

У том правцу је било усмерено и Мирино партнерство са Нушићем, које је до врхунца дошло њеном режијом и драматургијом  Нушићеве комедије Власт у Народном позоришту у Шапцу. У тој поставки Мира је, као прави Нушићев партнер, недовршеној Власти дописала други чин, али потпуно у Нушићевом кључу и рукопису. Ова представа је проглашена за најбољу на смедеревским Нушићевим данима 2000 године.

Најзад, дуготрајна комичка и свако друга креативност и виртуозност Мире Бањац је као старо вино: што дуже траје, оно је драгоценије, богатије и зрелије. Зато је ваљда и ова награда тако дуго чекала да то вино досегне своју пуну зрелост. Но и поред тога, и поред богате биографије, пред Миром стоје још и даљи креативни изазови, ако не више у позоришту, а оно на филму и телевизији, на задовољство гледалишта. Зато се тим вином у њену част може и наздравити: На многаја љета!  

  • Уручење Нушићевe наградe за ревитализацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству

Од 28. НУШИЋЕВИХ  ДАНА донета је одлука да се бијенално додељује награда редитељу. Иницијатори награде били су: др Драгана Чолић Биљановски, театролог, Милосав Буца Мирковић, позоришни и књижевни критичар и Сава Ђуричић, уметнички  директор Нушићевих дана.

До 2015. године добитници награде су Егон Савин и Југ Радивојевић. Ове, 2016, награда се додељује по трећи пут. Стручни жири: Светлана Бојковић, драмска уметница, (председница), др Драгана Чолић Биљановски, театролог и Светозар Рапајић, професор emeritus ФДУ и театролог,  донели су једногласно одлуку да на 33. ПОЗОРИШНОМ ФЕСТИВАЛУ НУШИЋЕВИ ДАНИ, награда НУШИЋЕВА СТАТУЕТА РЕДИТЕЉУбуде додељена:МИЛИЦИ КРАЉ, редитељки из Београда. 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ 

Милица Краљ, рођена  је 1973.године, у Београду, у породици, драмских уметника, Петра Краља, оца, и Љиљане Газдић, мајке. Дипломирала је 1998, Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности, Београд, у класи Николе Јевтића, редовног професора, представом Силвија А. Р. Гарнија, у позоришту Атеље 212. Представа је била дуговека, као што су и све потоње представе Милице Краљ, скоро већ две деценије, на репертоару позоришних кућа у Србији, и земљама нашег окружења.

Током каријере режира представе: Кратких рукава, Е. Лабиш  (Мало позориште  Душко Радовић),  Бедни људи, Ф. Достојевски  (Атеље 212), Плинска светлост, Патрик Хамилтон (Београдско драмско позоришие),Чудо у Шаргану, Љубомир Симовић (Позориште Тоша Јовановић, Зрењанин), Госпођа министарка, Бранислав Нушић и  Мадам Сан Жен Викторијен Сарду и Емил Моро (Народно позориште Републике српске, Бања Лука), Скапенове сплетке,  Ж. Б. П. Молијер  (Позориште Миливоје Живановић, Пожаревац),  Мачор у чизмама, И. Бојовић  (Дечје позориште, Суботица), Свет Б. Нушића, (Народно позориште, Ниш), Келерабе су здраве, представа за коју потписује текст и режију (Београдско драмско позориште), X+Y=0,  Б. Пекић, (Београдско драмско позориште),  Барон Лагиша, Б. Милићевић (Позориштанце Пуж), Брана, К. Мекферсон  (Атеље 212), Себични принц, Б. Милићевић (Позориштанце Пуж), Разред и Игра парова, Матијажа Зупанчича (Београдско драмско позориште), Реквијем-Негде између Париза и Шангаја, Х. Левин (Београдско драмско позориште), Три класе и госпођа Нушић, Омаж  Браниславу Нушићу, Владимира Ђурђевића (Београдско драмско позориште)… и друге.

Милица Краљ гради представе поигравајући се жанровима и сигурном руком води изграђене ликове, инсистирајући на тимској игри, доказујући умеће и занатски импулс позоришне режије, на добрим темељима, управо у раду са глумцима. На путу рада, у позоришту, од идеје драмског текста до премијере, она је доследна и увек своја. Чува атмосферу ансамбла, невидљивом режијом. Рад, у новој и непознатој средини, Милици Краљ није само радост и непроцењиво искуство, већ ситуација када изнова побеђује, себе. Највећа награда су реализоване представе, које публика воли и непрестано им се враћа. Сценско искуство несебично дели са класом студената глуме, на Академији лепих уметности у Београду. У периоду 2011-2015. Милица Краљ је на Листи Топ,30 најбољих редитеља у региону.

А, што се тиче званичних награда и признања, споменимо: Милица Краљ први је добитник награде за режију „Љубомор Муци Драшкић“, за представу Брана Мекфрисона, Атељеа 212, 2005. Такође, исте године, представа Брана, понела је награду за најбољу режију, на Позоришном фестивалу у Ужицу.

Године 2006. Госпођа министарка Б. Нушића, у режији Милице Краљ, Народног позориштаРепублике српске, Бања Лука, проглашена је за најбољу представу, и стручних и од стране публике жирија, на фестивалима у Смедереву и Зајечару (Србија), Јајцу, Добоју, Брчком (БИХ).

На Фестивалу ПРАИЗВЕДБИ, у Алексинцу, 2015, представа Зелени зраци, комад Горана Марковића, љубавна прича између краља Александра Обреновића и Драге Машин, режија Милица Краљ, у извођењу Књажевско српског теататра Јоаким Вујић, Крагујевац, такође је награђена.

Представа Три класе и госпођа Нушић Владимира Ђурђевића, у режији Милице Краљ, Београдског драмског позоришта на Данима Зорана Радмиловића, по оцени публике, у Зајечару, била је набоља, 2015.

У периоду од 1998. до 2015.године, фестивалска публика НУШИЋЕВИХ ДАНАу Смедереву, у званичној селекцији, гледала је режије Милице Краљ комада Бранислава Нушића Госпођа министарка,Народног позоришта из Бања Луке и Свет,Народног позоришта из Ниша. По оцени жирија смедеревске публике, данас већ антологијска поставка Госпођа министарке, насловна улога, Светлана Бојковић, проглашена је најбољом.

Године 2015, публика Смедерева, радовала се представи Три класе и госпођа Нушић Владимира Ђурђевића, омажу посвећеном Браниславу Нушићу, у вештој инсценацији Милице Краљ.

Сматрамо да  све исказано, разлози су, да 2016. године, трећу НУШИЋЕВУ СТАТУЕТУ за позоришну режију, доделимо, Милици Краљ, редитељки из Београда.

  • УручењеНУШИЋЕВЕ НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ У ЦЕЛИНИ ПО ОЦЕНИ СТРУЧНОГ ЖИРИЈА
  • Уручење НУШИЋЕВЕ НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ У ЦЕЛИНИ НА ОСНОВУ ГЛАСОВА ПУБЛИКЕ
  • Уручење НАГРАДЕ „МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ“, ЗА НАЈБОЉЕ ГЛУМАЧКО ОСТВАРЕЊЕ НА ФЕСТИВАЛУ
     

ВЕЧЕ МИРЕ БАЊАЦ, добитницеНушићеве награде за животно дело глумцу-комичару

 

ПРАТЕЋИ ПРОГРАМИ

 

ПРОГРАМ У КАФАНИ ДАРДАНЕЛИ

(Хол Центра за културу)

После сваке изведене фестивалске представе, у простору Кафане „Дарданели“, биће организовани сусрети селектора фестивала, аутора и извођача представе са медијима и додела награда за глумачко остварење вечери, као и захвалница и плакета за учешће на фестивалу.

Водитељ програма је Наташа Милановић

 

Фото-документарна изложба у Музеју у Смедереву

 

Смедерево у албуму дворског фотографа Милана Јовановића

120 година касније

 

Изложба „Смедерево у албуму дворског фотографа Милана Јовановића“ уприличена у Музеју Смедерево нуди драгоцена визуелна сведочанства о историјским пејзажима, улицама, грађевинама Смедерева с краја 19. века, али говори и о везама историје фотографије и историје књижевности, као и између две стваралачке личности, фотографа Милана Јовановића и писца Бранислава Нушића. Јовановић и Нушић нису били само савременици, већ и кумови, а њихово присуство и деловање уткани су у историју Смедерева. Изложба у смедеревском Музеју скреће пажњу на Нушићеву приповетку „Фотографија“, прво књижевно остварење у Србији које тематизује фотографију, а посвећено управо дворском фотографу Милану Јовановићу.

Сам Нушић је био и даровити фотограф, учесник Прве изложбе фотографа аматера у Београду одржаној у Грађанској касини 1901. где је изложио 48 фотографија. Своје утиске током конзулске службе у Битољу и Приштини бележио је у књигама илустрованим сопственим фотографијама.

 

Галерија Музеја у Смедереву, Омладинска 4.

Сваког радног дана од 9 до 20 часова.

Организатор изложбе: Музеј у Смедереву.

 

 

Организациони одбор 33. Позоришног фестивала „Нушићеви дани“

 

Председник:

др Јасна Аврамовић, градоначелница града Смедерева

 

Заменик председника:

Драгослав Мандић, члан Управног одбора Центра за културу Смедерево

 

Чланови:

Драгољуб Мартић, директор Центра за културу Смедерево

Весна Стефановић, чланица Градског већа града Смедерева задужена за ресор културе, информисања и људских ресурса

Виолета Максимовић, начелница Одељења за општу управу, месне заједнице, ванредне ситуације и заједничке послове у Градској управи града Смедерева

 

 

Уметнички директор Фестивала:

Сава Ђуричић, уредник сценског програма Центра за културу Смедерево

 

Селектор фестивала:

Братислав Петковић, драмски писац и редитељ

 

Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару и Нушићевe награде за ревитализацију драмске класике на театарским сценама у земљи и иностранству:

Председник:

Светлана Бојковић, драмска уметница

Чланови:

Светозар Рапајић, проф. емеритус, ФДУ

др Драгана Чолић Биљановски, театролог

 

Стручни жири за доделу награде за најбољу представу: 

Рада Ђуричин, драмска уметница

Божидар Стошић, драмски уметник

Драгослав Мандић, професор књижевности

 

Комисија за пребројавање гласова публике за глумачко остварење вечери и најбољу представу по оцени публике:

Председник:

Бојана Менковић, представник Центра за културу Смедерево

Чланови:

Радмила Пешић, представник Центра за културу Смедерево

Милица Ђукић, представник Центра за културу Смедерево

Представник гостујућег позоришта

 

Цена улазнице за представе „Господин посланик“ и „Ловци на мираз“ је 500 динара.

Цена улазнице за представу за децу „Аутобиографија“ је 100 динара.

Претфестивалски програми: „Свет“ и „Каролина Нојбер“, као и завршно вече доделе награда, су бесплатни. За ове програме потребно је на Билетарници преузети бесплатне улазнице због резервације места.

Цена улазнице за представе у фестивалском делу програма  је 600 динара.

Комплет улазница за представе у фестивалском делу програма  је 3.000 динара.

Одобравамо попуст од 20% за организовану посету (минимум 30 улазница) за све представе за које се наплаћује улазница.

За ученике основних и средњих школа, као и за студенте (до навршених 26 година) одобравамо попуст од 50% за балкон. За остваривање права на попуст, потребно је на Билетарници показати ђачку књижицу или оверен индекс.

 

Резервације на телефоне 026/4624-815 и 064/829-5345 или на e-mail адресу: centar@sdkultura.org.rs

 

Преузми PDF 

33_Nusicevi-dani_2016_plakat_final

33_Nusicevi-dani_2016_program_final

33_Nusicevi-dani_2016_pozivnica

Katalog izlozba-Nusic kao inspiracija

33_Nusicevi-dani_2016_katalog

FacebookTwitterGoogle+Share