32. НУШИЋЕВИ ДАНИ 2015.

СЛОГАН ФЕСТИВАЛА

НУШИЋ ЈЕ САМ ЖИВОТ 

 

  1. Позоришни фестивал „Нушићеви дани“

Смедерево, 16-25. април 2015. године

Нушићева љубав према позоришту и драмској уметности многима је била често неразумљива. Наследна особина није, јер су Нушићеви родитељи, а још више преци, били од свега тога врло далеко. Рођен у једној чврстој трговачкој кући пуној патријархалности, као син човека који је трговац на берзи, није могао добити надахнуће, као књижевник, ни љубав према књижевном стварању.

Често сам га питао откуд код њега та огромна издржљивост и истрајност у тој љубави, поред свих мука и невоља, које је отуда имао?

– Та… ђаво би га знао, одговарао је, ја све мислим да је томе крив онај Димић, што је доводио своју трупу и играо у Смедереву, кад сам ја био мали… Можда грешим, али тако ми се чини…

Знаш, за сву децу, малу и велику, без обзира на године, онај мирис на обојено платно, мастике, шминку, све то опија… Па замисли: трико у оно време… пажеви… Какви су да су, онда је то било опијајуће… Али, ипак је Димић крив!

Миливој Предић: „Нушић у причама“

 

 

ЧЕМУ СЕ CMEJE MOJA ПУБЛИКА? 

И ja сам се често питао чему се публика у мojим комедиjама редовно нacмeje.

И ево шта сам могао да констатујем. Није то ни вешта игра речи, ни неочекивана поента, ни пецкава алузија, ни обичан виц. И ово може да изазове смех, али аутоматски, механички смех. Има и тога код мене, али то није оно што je, нескромно речено, створило публику за Hушића. Moj успех, ако постоји, у томе je што сам навео публику да од мене нешто очекује. Да очекује пристајање на оно чиме се сама бави, подржавање онога што сама прижељкује, одобравање онога што би сама могла да подузме. Наравно, ако су то чиме се она бави, шта прижељкује, шта би могла да подузме, забрањене ствари, кoje та публика, а то je сваки од нас, сваки сусед на столици у театру поред нас, крије  у себи, jep су то свакодневне неостварене мане, неумитни људски греси , оно што стварно чини човека тако човечанским (“errare humanum est”).

У мислима сваки je човек често више или мање „неморалан“; само моралом кориговани и контролисани поступци чине га „моралним“. У ми­слима, сваки од нас могао би да превари жену,  да захвати у туђе добро, да некога добро измлати или да фалсификује документ. Наравно, све то, у уређеним приликама и при cнaжнoj вољи,  ocтaje само у мислима. Па ипак, и таква, ова могућност сагрешења у нама ствара нелагодност, да не кажем мучнину у човеку, кoje он ипак жели да се отараси. И видите, ja мислим да публика очекује  да joj у томе помогнем. На који  начин? Тиме што ћy све те њене  скривене и неостварене грехе jaвно  приказати – на другима. И то на комичан (не на трагичан) начин. То значи приказаћу  та „недела из њених  мисли“ у таквој  ситуацији у кojoj они који у стварности чине та недела могу сматрати да она нису неморална уопште. Такво jeдно осветљавање  дела из перспективе једне неуредне друштвене ситуације  ослобађа  публику нелагодности „потенцијалних грешника и преступника” и изазива у њoj смех олакшања.

Важно je, међутим, да „негативна” дела мopajy бити редовно она кoja негде постoje у атмосфери око нас, висе над нама у ваздуху, актуелна су; у исти мах да та дела не cмejy бити везана само за oваj тренутак, него су се могла десити увек и свуда; да су везана за човека и његову нарав, у прошлости, садашњости и будућности.

Бранислав Нушић

 

НАРОДНИ ЛЕКАР НАШИХ НАРАВИ

О Браниславу Нушићу најбоље  је писао Бранислав Нушић. Нико га није тако добро, тачно и са осмехом описао. Захваљујући самоиронији  господина Нушића, сазнали смо да је датум његовог рођења  био једно време нетачан.

Данас  смо у Матици српској  да бисмо се присетили тог  дана, те давне године, и значаја који тај датум има за све нас.

У Аутобиографији, Нушић пише:

„Код мене се, на пример, дуго и дуго није би­ло начисто са годином рођења, те се најзад једва  успело утврдити да сам се родио 8. октобра 1864. године.

Раније тврдње мојих  биографа, да сам се родио 1866.  године, отпале су…

Као узгред помињем  овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић.  То је једна  очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се какав литерат на тај начин склони  да би ми направио место у литератури…”

Ове пошалице о мимоилажењу са Вуком Караџићем у години свога постанка и Вуковог нестанка, сетиће се док буде писао роман „1915”, књигу – споменик посвећен сину, Страхињи, погинулом те насловне године очевог рукописа, кајања и бола што му није  помогао, као што су то учинили многи министри и људи из врха власти, спасавајући своју децу са линије  жртвованог фронта.

Бранислав Нушић ће од Вука Караџића  „сазнати“ за Бановић Страхињу, јyнака  песме којy је Вук чуо од старца Милије  из околине Крагујевца, и заволеће је толико да ће сину, јединцу, дати име Страхиња, тепајући му Бане.

И, Страхиња  ће погинути 1915. године, и повезаће Вуково и Браниславово име у један  од најтрагичнијих романа – тестамената страда­ња нашег народа у Великом рату.

А „мимоишли” су се те 1864. године без сазнања  Вука Караџића да су се икад срели; Нушић је плакао рађајући се, а за Вуком су плака­ли, опраштајући се.

Касније ће Нушић често помињати почетак те митске песме о господину, племићу; необичне по изузетној  племенитости у нашој и светској поезији. 

Нетко беше Страхињићу бане!

Бјеше бане у маленој Бањској,

 у маленој Бањској крај Косова,

да такога не има сокола.

 

Помињем ову песму као међу у Нушићевом животу.

После те 1915. године и губитка сина, Бана, Страхиње, остатак живота и рада Нушић ће про­вести у сенци те трагедије  и сталне запитаности да ли је могао нешто учинити за младића, дечака, који је већ био рањен …

Кад се данас помиње име Бранислава Нушића, увек нам се јави осмех на лицу, сећајући се његових разбарушених јунака из комедија  вечито живих захваљујући нашој власти, господарима наших полтронских живота.

Једно време Нушића  су „ослободиоци” у чизма­ма и кожним капутима играли као доказ декаденције свега постојећег док нас они нису ослободили сумњивих лица, приглупих капетана и жандара, министара и њихових грамзивих жена.

Злоупотреба Нушићевих јyнака  као агитпроп плаката потрајала  је све до седамдесетих годи­на прошлог века; изругивање грађанској класи, којy је Нушић – без обзира на сву жестину, иронију и подсмех искрено волео и сваком ли­ку посветио бар по једну  исповедну реченицу оправдања и разумевања.

И да се ми не бисмо мучили тумачећи Нушићева осећања, најбоље  је сетити се редова које је он о себи написао у дугом, топлом и горком писму ћерки, Маргити, 1. марта 1924. године, и јесени те године кад слави свој шездесети рођендан, што ћемо ми из Звездара театра при­хватити као повод да направимо представу „Рођендан господина Нушића”, наш знак наклона и захвалности за све исписано руком радосног, срећног, храброг, правдољубивог, вредног човека, који је на крајy живота био забринут за свој „комедиографски рад” и земљу којy оставља уочи нове, ратне, трагедије.

Камо среће да је Бранислав Нушић знао да је Бранислав Нушић; живео би и дуже и лепше.

„Моја трагедија лежи највећим делом у томе што сам ја хумористички писац. Хумористички писци плаћали су увек сласт својих  успона горчином потцењивања…” писао је, Нушић, ћерки о својој  литерарној невољи и несрећи, и нашој срећи што је био баш такав какав се понекад се­би није свиђао.

И да је он знао да је он Бранислав Нушић, народни лекар наших нарави, написао би још  неколико комедија  да нас смехом лече у овим горким, тужним, суморним временима кад је смех само у служби увреда и клевета.

А смех је, од памтивека, бесплатни лек за све болести тела, душе и главе – ко је има.

Душан Ковачевић

  • Симпозиjум о Нушићу, Нови Сад,
  • новембар 2014. организатори Матица српска, САНУ и Стеријино позорје

 

НАША ПУБЛИКА… НАШИ СУГРАЂАНИ 

Град Смедерево већ тридесет једну годину, ове године по тридесет други пут, живи са својим фестивалом и манифестацијом културе која је посвећена великом комедиографу Браниславу Нушићу. Наши суграђани прихватили су дугогодишњи понуђени културни догађај који се укоренио као културна потреба смедеревске публике. Манифестациони карактер фестивала „Нушићеви дани“ нуди посебан концепт програмских садржаја и издваја га у односу на сличне фестивале у нашем граду, као и у културном амбијенту Србије. Својим карактеристикама наш фестивал је унапредио позоришну реалност у Србији, а свакако и у нашем граду. Предност смедеревског фестивала, поред очувања и актуелизовања дела Бранислава Нушића, је и афирмација савремених српских комедиографа. Установљене фестивалске награде и учешће наше публике у додели истих значајним и успешним остварењима драмских уметника такође представљају посебности нашег фестивала. Учешће наших суграђана у процени фестивалских остварења створио је феномен смедеревске публике чија искрена процена има свој значај за глумачка остварења и глумачку публику. Феномен смедеревске публике, несумњивост њене процене , изазива пажњу  и позорност креативних потенцијала. Наша публика на овај начин захтева веће програмске и организационе обавезе нас организатора  као и  успешније домете глумаца.

„Нушићеви дани“ као позоришни догађај се развија из године у годину са тежњом  да не копира друге сличне фестивале. Публика је пратила овај фестивал, утврдила своје аргументе за његово постојање, али и предочила захтеве за његово напредовање. Наши суграђани, фестивалска публика, својим присуством годинама потврђују значај овог позоришног догађаја за наш град. Присуство великог броја наших суграђана на представама фестивала и пажња са којом се прате извођења, као и уметничке бравуре глумаца, оправдавају остварење жељеног циља. Сагледавајући заинтересованост наше публике којом је пратила  претходних година, селектовану  продукцију, можемо бити задовољни одабиром досадашњег селектора нашег фестивала, др Драгане Чолић Биљановски, професора Факултета драмских уметности из Београда. Постојање задовољства смедеревске публике је подстрек  и свакако изазов  више за све нас. Потврђени концепт фестивала од наше публике је наравно и обавеза да убудуће тежимо новим програмским освежењима. Нова унапређења су свакако обавеза свих нас у Смедереву.

После тридесет једне  године постојања фестивала „Нушићеви дани“ формиран је инспиративни креативни потенцијал стваралаца, стручне критике и  наравно, медија. Уравнотеженим, компетентним  и квалитетним одабиром представа пружала се могућност нашим суграђанима да додељују највише оцене публике. Смедеревска публика искреном проценом и аплаузима даривала је разиграна и смехотворна извођења позоришних ансамбала. Запажена глумачка оствaрења наши верни гледаоци су са правом оценили високим оценама сваке фестивалске вечери. Процене фестивалских представа, од стране наше публике, са значајном пажњом пратили  су и чланови стручних жирија као и представници медија.

Прихватајући различите креације и интерпретације наша публика је потврдила уверење да је Нушић одиста наш савременик и данас заиста актуелан. Савремени драмски писци Србије, који су на трагу великог комедиографа, прожимају прошло и садашње и потврђују стару народну, да ивер не пада далеко од кладе.

Нушић као дубоки и далекосежни писац, као комедиограф, и његови, на трагу, савремени драмски писци и даље се баве темама нашег менталитета и наше негативне филозофије. Све ово је руководило нашу публику-наше суграђане да здушно прихватају раскринкавања, на даскама које живот значе, сопственог окружења,  али и интимног схватања оног што зовемо наш човек, наш свет…наш менталитет. Далекосежност Нушића и присутност истакнутих савремених драматичара упућују нас на тактику и стратегију сценских достигнућа према публици која комедију данас не доживљава као пуку забаву.

Наша публика, наши суграђани то већ одавно  зналачки процењују, хвале или куде, веселе се или жале, али свакако да знају шта желе и шта траже.

Утицај фестивала „Нушићеви дани“ значајан је за нашу публику и неспоран је у њеној подршци. Свакако да његову  неспорност морамо да подржавамо  другачије и да мало побегнемо од нашег менталитета па нека то буде и у време, да је назовемо народски, оскудације. Мада и у претходним годинама нисмо баштинили фестивалски берићет, али смо здушно све чинили за нашу верну публику.

Смедеревска публика, стручна јавност, креатори фестивала, стручни сарадници желе и очекују даље побољшање програмског концепта и фестивалске стратегије. Наравно да токови будућих фестивала, пре свега због наших суграђана, наше публике морају  имати и коректнију, обавезујућу и професионалнију  подршку свих структура власти. Након већ тридесет две године постојања фестивала, створене традиције, свакако треба закорачити у институционализацију и нову програмско-организациону форму професионалног облика. Зачетим оснивањем новог облика професионалних позоришних активности у нашем граду, у окриљу имена Бранислава Нушића, великог српског комедиографа и нашег некадашњег суграђанина, оствариле би се давнашње жеље многих генерација некад, а и данас. Променимо наш однос да остваримо давнашње тежње, а све на добробит наше верне публике-наших суграђана.

Сава Ђуричић, уметнички директор Фестивала „Нушићеви дани“

 

ПОЗОРИШНА ТРАДИЦИЈА У СМЕДЕРЕВУ

Није претенциозно рећи да се позоришни живот на овом простору негује вековима. У средњовековној српској престоници, на двору деспота Ђурђа Бранковића, неговале су се многе лепе уметности: књижевност, поезија, музика. Познато је да је Кир Стефан Србин, монах на двору Бранковића, био хоровођа и композитор. Од њега потичу и прве писане ноте, па је потпуно извесно  да су на двору постојале и позоришне трупе (артисти) које су забављале дворску господу.

После устанка кнеза Милоша и ослобођења Србије, Смедерево се нагло развија. Према писању др Леонтија Павловића у другој половини XIX  и почетком  XX века услови су били такви  да се дуго живело „ IN MODO BALCANICO“. Смедерево је имало пет-шест билијара, тридесетак клавира, исто толико фијакера, четири банке, неколико разних задруга, три певачка друштва. Варош је имала два биоскопа у којима су се већ  14 година после Београда (1896)  приказивали  филмови. У Смедереву су тада често гостовала путујућа позоришта Нишлића, Илића, Фотија или Косте  Делинија, варош је имала и своју позоришну трупу „Јоаким Вујић“. На смедеревској позорници се појављивао Коста Делини костимиран као Наполеон Бонапарта и продавао на каси улазнице за представу „Мадам Сан – Жен“ коју је играла Милка Марковић, као гост.

Ново доба донело је и нове потребе па Смедерево оснива професионално позориште које окупља позната глумачка имена и реномиране редитеље. Разноврстан и богат репертоар радо је праћен многобројним гледаоцима. Нажалост,  државним Декретом о укидању професионалних позоришта у провинцији, Смедеревско позориште престаје да ради 1956. године. Од тада се позоришни живот одвија радом аматерског позоришта, касније културно уметничких друштава која, такође, имају значајне резултате у неговању  позоришне уметности, и установа за културу које  организују гостовања професионалних позоришта из Београда, Ниша, Новог Сада, Крагујеваца, организују се аутобуски превози гледалаца на претплаћен репертоар Београдског драмског позоришта и тако се перманентно одржава ниво интересовања гледалаца за позоришну уметност.

Тридесет други „ Нушићеви дани“ су  традиција која траје готово трећину једног века и која потврђује да Смедерево има однеговану позоришну публику која прати ову манифестацију. Број гледалаца, више од 200.000, потврђује оправданост очувања ове  традиције и, такође, потврђује сталну жељу за оснивањем професионалног  позоришта у нашем граду.

Драгослав Бата Мандић

 

У СУСРЕТ НУШИЋЕВИМ ДАНИМА

  1. и 3. април

 

Четвртак, 2. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Омладинско позориште Техничке школе Смедерево

Душан Ковачевић

РАДОВАН ТРЕЋИ

Режија: проф. Наташа Рајић

Костим: проф. Наташа Рајић

Сценографија: проф. Наташа Рајић, Драмски студио Креативни хаос и Центар за културу Смедерево 

Улоге тумаче:

Радован трећи: Владимир Михајловић

Руменка: Невена Гачић

Катица: Милица Милуновић

Георгина: Богдана Јеремић

Станислав: Алекса Дабић

Јеленче Вилотић: Ненад Јовановић

Келнер: Милан Јелић

 

Мајстор светла: Зоран Ивановић Џегер

Мајстор тона: Мартин Јанковић

Шминка: Јована Злајић, Марија Миљковић

Техника: Стефан Марковић, Огњен Чуљковић, Никола Јанићијевић

 

О представи:

Радован трећи, култна представа највећег савременог српског комедиографа Душана Ковачевића, у интерпретацији Омладинског позоришта Техничке школе добија печат неисцрпне младалачке енергије, локалног колорита и лековитог смеха који се савршено уклапа у пишчеву црнохуморну визуру српског менталитета, нарави. Жива и непосредна комуникација са публиком, која и јесте суштина представе, сваки пут је другачија, али са истим циљем – да подсети на бесмртност барда српског глумишта Зорана Радмиловића. 

 

Петак, 3. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Миодраг Мијо Караџић

ЗЛАТНИ ЛАНЧИЋ ОД БИЖУТЕРИЈЕ

Продуцент: Милутин Бата Караџић

Продукција: ФаВИ 2015.

Ликови:

ТВ водитељка Златана Крезић: Андрија Милошевић

Костадин /Лале/: Андрија Милошевић

 

Тридесетпетогодишњи Црногорац неуспешни студент, неуспешни бизнисмен научио да цео живот живи на туђ рачун. Док је родбине позајмљује, док је девојака нада се, и на крају тражи спас у браку са било каквом богатом удавачом….

 

Радња монодраме:

Костадин /Лале/ је дошао у Београд пун нада и очекивања. Али, као и сваки човек који је заљубљен у себе и лак живот одједанпут констатује да су године прошле, а он школу није завршио и сви бизниси које је покренуо пропали. Лепих девојака доста, али њему не треба жена за живот већ нека да га издржава. Нека богата…И таква налети…Он је одушевљен рачуна да  је преварио и њу и њену породицу, међутим фамилија богаташа не би била богата да их такав може  лако преварити…

Миодраг Мијо Караџић је писац популарних драмских дела „Ђекна“, „Јеси ли то дошо да ме видиш“ и других.

 

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНОГ ОТВАРАЊА МАНИФЕСТАЦИЈЕ

  1. април 

 

Четвртак, 16. април

 

Плато испред Центра за културу у 19.00 сати

Полагање венаца на споменик Браниславу Нушићу 

 

Кафана „Дарданели“ (Хол Центра за културу) у 19.15 сати

Представљање монографије Рашка В. Јовановића

„Бранислав Ђ. Нушић – живот и дело“

О књизи ће, осим аутора, говорити:

 

Монографија је објављена поводом 150 година од Нушићевог рођења и у њој су веома детаљно изнети живот и обимно стваралачко дело једног од најплоднијих и најпопуларнијих српских писаца.

Нушић је својим делом обележио српско драмско стваралаштво, и то не само за живота. Његов утицај осећа се и данас, у 21. веку!

Као свестрана личност живог и радозналог духа, необично активна у готово свим сферама друштвеног живота, Нушић никада није био по страни од матица судбоносних историјских збивања. Зато је и могао да каже: „Тај сам живот не само запазио већ и живео њиме и, као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом нашег друштвеног развитка умирао и опет се рађао да живим новим животом, животом нових људи и новог друштва“.

Такав Нушић и после једног и по века и данас живи међу нама! 

 

Галерија Центра за културу у 19.45 сати

Свечано отварање изложбе слика Василија Васе Доловачког

 

Василије Васа Доловачки рођен је 22. априла. 1960. године у Баваништу, општина Ковин.

Дипломирао је 1984. године на факултету Ликовних уметности у Београду у класи проф. Зорана Петровића. На постдипломским студијама на академији у Београду у класи проф. Мирјане Михац дипломирао је 1989. године. Члан УЛУС-а постаје 1992. године.

Топла и сочна палета, мека, етерична осветљења, тонска сливеност, дрхтаве сенке, пигмент који пулсира – ето основних постулата Васиног сликарства. Из слике у слику он  континуира, култивише и органски развија најлепше врлине свог колоризма по коме је препознатљив и недостижан у корпусу савременог српског фигуративног сликарства. У колористичком поступку доминирају топли тонови: топли окери, умбре, црвени геранси, старо злато, ружичасти инкарнат, маслинасти тонови, злаћани опал. Васин сликарски свет настао је из поштења према унутрашњој нужности која је његове слике и породила. 

 

Велика дворана у 20.00 сати

др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева отвара Манифестацију 32. „Нушићеви дани“

 

Циклус „Нушићеви лауреати“, вече са глумцем Михаилом Мишом Јанкетићем, добитником „Нушићеве награде за животно дело“ глумцу комичару 2003. године

 

Позориште Славија Београд

Фјодор Михајлович Достојевски

КАРАМАЗОВИ / САБЛАСНИ ЕРОС

Режија: Владимир Лазић

Драматизација: Милисав Миленковић

 

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Даница Ракочевић

Музику је одабрао Владимир Лазић

Сценски покрет: Ферид Караица

Лица:

Фјодор: Михаило Јанкетић

Катарина Ивановна: Ивана Ковачевић

Грушењка: Сања Радишић Суботић

Димитрије: Миљан Прљета

Аљоша: Жарко Степанов

Иван: Небојша Ђорђевић 

 

Видео продукција: FM production Београд

Директор фотографије: Васко Васовић

Сниматељ: Мићо Ћалдовић

Монтажа: Славко Женар

Вођа представе: Горан Младеновић

 

Премијера: 14. септембар 2013.

Сезона: 2013/2014.

 

ПРЕПОЗНАТИ ЗЛО У ЧОВЕКУ!

Уочити га у његовом зачетку,  у самом заметању, пре листања и цветања, а можда још и раније наслутити, назрети саму клицу његовог пупљења, ето  упозорења које емитује Фјодор Михајлович Достојевски и у КАРАМАЗОВИМА.

Страст која букне пламеном и траје пожарним махнитањем, чак подивљалом стихијом, плени и његовог имењака Фјодора Карамазова, као и, наоко, оне чедне, а порока жељне. Исти је тај пламен који озарује Дмитрија, Ивана и Аљошу. Његове врелине подједнако су запљуснуле Грушењку и Катарину.

Ако је љубав најсроднија са музиком, онда се и ова „руска  љубав“, са свим понорним тамама и узлетелим светлосним висинама, и у драмском тексту и у представи „Карамазови / Сабласни ерос“,  Владимира Лазића, само једна од могућих интерпретација несведених  и необузданих  Карамазова, Грушењке и Катарине и кад јесу и кад нису у међусобним загрљајима.

То јесте љубав којој се тежи као поистовећивању са њом самом. А кад се та чежња изјалови, као компензација, рађа се зло, моћ која уништава.

А смрт и наговештена и остварена, као и патња, постају непоновљива креација сваке ускраћене љубави!

Милисав Миленковић

 

ИСПРЕД ЛАВИРИНТА

„Ако Бог постоји, како онда прихватити овај свет као његово дело кад у том свету влада зло?

…И антитеза: Ако се зло не може отклонити, како онда остати с Богом?

И круцијално питање у поставци КАРАМАЗОВИХ…

Ако нема Бога, да ли је све дозвољено?

…И антитеза: Ако има Бога да ли је онда могуће проћи некажњено?“

Владимир Лазић

 

 

ПРЕТФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

  1. и 18. април 

 

Петак, 17. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Позориште „Креативни хаос“ Смедерево

Бранислав Нушић

ДР

Редитељ: Невена Ракочевић 

Улоге: 

Живота Цвијовић: Урош Павловић

Мара: Катарина Ђурић

Милорад: Стефан Николић

Славка: Невена Мартић

Ујка Благоје: Милан Ранковић

Велимир: Томислав Јелесијевић

Клара: Вања Вујовић

Пепика: Јован Илић

Госпођа Драга: Ива Соле

Марица: Марија Наранџић

Госпођа Спасојевић: Невена Рудинац

Госпођа Протић: Ана Илић

Доктор Рајсер: Милош Антић

Сојка: Зорица Петровић

Сојкин муж: Иван Бајчић

Девојчица са букетом: Нађа Ракочевић

 

Реч редитеља: 

Као што није могло у време писања ове комедије, тако ни данас, новцем није могуће све купити; памет и срећу понајмање. Технологија напредује, мода се мења, али људи суштински остају исти. Шароликост карактера, сликаних Нушићевим хумором, поставили смо у време блиско нама, јер нам то феномен овог ванвременског текста дозвољава.

 

КРЕАТИВНИ ХАОС 

Креативни хаос је младо позориште- основано је 2011. године и ради у простору Центра за културу Смедерево. До данас је реализовало представе:  „Десет љутих гусара“ ауторски текст по мотивима песме Љубивоја Ршумовића (сезона 2011/2012.), „Трамвај звани жеља“ Тенеси Вилијамса (сезона 2012/2013.), „ Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића (сезона 2012/2013.),  „Трапави Алибаба и разбојници“  Тоде Николетића (сезона 2013/2014.) и „МИКА“- омаж Мики Антићу (сезона 2013/2014.).

Награде:

Фестивал „ Живка Матић“ Пожаревац : представа  „Трамвај звани жеља“ – Награда за најбољу глумицу фестивала и Награда за најбољу представу фестивала,

Фестивал „ Дани Бране Дамњановића“ Крњево: представа „Трамвај звани жеља“ – Специјална награда за глумачко остварење.

 

Субота, 18. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

НУЦГ „Григор Прличев“

Народно позориште Охрид

Василиј Сигарев

ДЕТЕКТОР ЗА ЛАЖИ

Редитељ: Ненад Витанов

Сценографија: Филип Коруновски

Костимографија: Александра Крнинова Груев

Улоге:

Нађа Пицхева Волова: Јасмина Билаловик

Боро Волов: Никола Тодороски

Хипнотизер: Стрезо Стаматовски

 

Светло: Павле Голабоски

Тон: Никола Карајованоски

Реквизита: Маријана Николоска

Гардероба: Десанка Лазороска

Декоратери: Љупцо Крстаноски, Даниел Андрески, Борис Вељаноски

Инспициент: Филип Зура

Видео: Кире Ангеловски

Директор позоришта: Горан Стојаноски

Технички директор: Зоран Левески

 

Свака лаж је истина која се нажалост није десила. Више него јасно је да је неморално лагати, а још неморалније је да се пише о лагању правећи се непоновљиво и увек искрен. Зато смо ми замислили (измислили) једну причу о лажима коју нећемо препричавати, зато што ћемо сигурно нешто заборавити или додати, другим речима излагати. Зато ћемо вам предати најистинитије и најинтересантније што можемо – играјући у првом лицу. Знамо да ми нисмо то двоје посвађаних супружника који не могу наћи плату, који се не могу договорити ни за једну ствар, који не могу поднети навике другог, знамо да не постоји психијатар који иде по кућама да открива фамилијарне лажи… А шта ако је стварно тако? Шта ако не може да се сакрије ниједна лаж или тајна пред брачним партнером, пријатељем, комшијом… У животу ту почиње трагедија, а у позоришту – комедија! А ми само замишљамо.

Ненад Витанов, редитељ 

 

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

20-24. април 

 

Понедељак, 20. април

Велика дворана у 20.00 сати 

 

Обраћање Владимира Ђурђевића, драмског писца 

 

Звездара театар Београд

Владимир Ђурђевић

БАЈКА О ПОЗОРИШТУ

Редитељ: Марко Мисирача

 

Сценограф: Миленко Јеремић

Костимограф: Јелена Симовић

Организација: Драгиша Ћургуз

Асистент сценографа: Никола Николић

Инспицијент: Горан Младеновић

Шминка: Душица Вуксановић

Дизајн светла: Миломир Димитријевић

Мајстор тона: Никола Јововић

Реквизитер: Миодраг Тешовић

Гардероба: Лидија Николић, Јелена Дуњић

Фотографија: Соња Жугић 

Лица

Даниел Гули – драматург, директор позоришта: Тихомир Станић

Јован Дебељачки – његов партнер, глумац: Милош Самолов

Денис Гули – Даниелов син: Петар Стругар

Марија Филиповић – Даниелова бивша девојка, Денисова мајка: Снежана Савић

Анђела Протић – Денисова вереница: Искра Брајовић

Хаџи Петар Протић – Анђелин отац, министар: Миодраг Крстовић

Стана Протић – Анђелина мајка: Весна Станковић

Глас спикера: Жарко Обрачевић 

 

Премијера-праизвођење

Звездара театар, сцена „Данило Бата Стојковић“

  1. децембар 2014
    РЕЧ ПИСЦА

Бајка о позоришту је комедија написана по мотивима драме La Cage aux Folles, Jeana Poireta.

Иако насловљен као бајка, овај комад, на жалост, много више кореспондира са стварношћу од бајки које знамо. Положај културе, а пре свега позоришта, у времену лажних реформи и реформатора, у времену беспоштедне јурњаве за што већим телевизијским и страначким рејтинзима, процентима и калкулацијама предизборне и постизборне математике, те како културу и уметност доживљава наша политичка елита, су главне теме о којима драма говори. Ту наизглед нема ничега бајковитог, али можда једног дана благостање у култури и позоришту дође као „колатерална штета“ неког од све суманутијих политичких дилова.

Хвала Душану Ковачевићу

Владимир Ђурђевић

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Политички водвиљ није само жанр комада „Бајка о позоришту“ Владимира Ђурђевића. Верујем да је политички водвиљ и најтачније одређење жанра времена у коме живимо.

Политичка сцена у Србији је травестију и „пресвлачење“ узела као основни модел и начело опстанка на власти до те мере да људи из позоришта и културе у својој немоћи могу само да уочавају тај феномен, ругају му се, подсмехују са кнедлом у грлу.

Ова представа појављује се у години великог јубилеја, 30 година постојања Звездара театра, и наставља традицију овог позоришта да публици представља савремене домаће текстове који, испод комедијски импостираног кључа, нуде ангажованост и запитаност над оним што нам се догађа.

Нашу представу посвећујемо једној од чувених и важних представа овог позоришта, „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ Душана Ковачевића и њеном протагонисти Бори Тодоровићу.

Марко Мисирача

 

Уторак, 21. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Атеље 212 Београд

Бранислав Нушић

ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Режија: Марко Манојловић

 

Сценограф: Весна Поповић

Костимограф: Лана Цвијановић

Драматург: Јелена Мијовић

Организатор: Невена Вучковић

Кореограф: Милош Пауновић

Асистент костимографа: Ивана Станковић

Организатор на пракси: Видосава Величковић

Драматург на пракси: Софија Јовановић

Играју:

Агатон Арсић, срески начелник у пензији: Ненад Јездић

Танасије Димитријевић, трговац: Ерол Кадић

Прока Пурић, општински чиновник: Бранислав Зеремски

Трифун Спасић, незапослени грађанин: Иван Јевтовић

Мића Станимировић: Дејан Дедић

Др Петровић, адвокат: Ђорђе Стојковић

Симка, Агатонова жена: Софија Јуричан

Вида, Танасијева жена: Драгана Ђукић

Гина, Прокина жена: Радмила Томовић

Сарка, удовица: Дубравка Мијатовић

Даница: Тамара Драгичевић

 

Статиста 1: Дарко Ивић /Небојша Рако

Статиста 2: Миливоје Станимировић

Статиста 3: Марко Војиновић

 

Инспицијент: Емилија Рафајловић

Суфлер: Марина Вујевић/ Јелена Твртковић

 

Премијера у Бору: 3. новембар 2014.

Премијера у Београду: 15. новембар 2014.

 

БОРБА ЗА СНОВЕ И МАЛО НАДЕ ЗА СПАС

Ко се данас потајно не нада неком великом наследству које би једним потезом решило све проблеме? И ко су ти потенцијални срећници двадесет првог века који ће у времену безнађа добити макар мало наде за спас?

Смрћу богатог рођака почиње краткотрајни живот, онај живот Нушићеве ожалошћене породице каквог одавно више нема. И, као у правом животу, ови људи сањају.

У режији Марка Манојловића, Нушићева комедија, у којој родбина ишчекује отварање тестамента, постаје борба за снове и право на живот. И та борба је беспоштедна и сва су средства дозвољена, а учесници борбе немају шта да изгубе осим снова о наследству за које су на тренутак поверовали да им припада.

Препознатљиви ликови у блиским нам мукама изазивају смех својим суманутим покушајима да се домогну нечега што није њихово, успостављају апсурдну логику доказујући своја права на наследство преминулог рођака, истовремено доказујући сумњиве родбинске везе.

Смештена у данашње време, „Ожалошћена породица“ Позоришта Атеље 212 је слика беде времена у коме живимо и увек живог и неисцрпног богатства менталитета „нашег народа“.

 

Среда, 22. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Београдско драмско позориште

Владимир Ђурђевић

ТРИ КЛАСЕ И ГОСПОЂА НУШИЋ

Режија: Милица Краљ

 

Сценограф: Милица Бајић Ђуров

Костимограф: Весна Теодосић

Композитор: Бранислав Пиповић

Организатори: Марија Батиница, Срђан Обреновић

Инспицијент: Дејан Поповић

Суфлер: Зорица Попов

Фотографије: Тhe Worst_Борислав Пешић Благоја

Лица:

Бранислав Нушић: Даниел Сич

Димитрије Боди: Слободан Бода Нинковић

Живка Боди: Сандра Бугарски

Даринка Ђорђевић: Паулина Манов

Милорад Цвијовић: Андрија Кузмановић

Нина Ангелопулос: Јелисавета Орашанин

Пера: Владан Милић

Јоргос: Лако Николић

 

Трајање: 1 сат 30 мин.

Премијера: 11. 11. 2014.

 

Три класе и госпођа Нушић

НАЈ – значајнији, популарнији, омиљенији, познатији … српски комедиограф Алкибијад Нуша алијас Бен Акиба алијас Бранислав Нушић (Београд, 20.10.1864 – Београд, 19.1.1938), спада у ону изнимну врсту писаца о којима сви све знају, чије сентенце (реплике, записи) су ушли у жаргон, а ликови о којима је писао постали непресушан извор различитих стилских фигура (метафора, парадигма…) у свакодневном животу свих слојева друштва.

Књижевник и драмски писац, драматург Народног позоришта у Београду, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Сарајеву, прави члан Краљевске академије уметности од 1933, а секретар СКА од 1935. до 1937, Нушић је упркос популарности био честа мета критике. У писму из 1924. године, које је, негде око 60. рођендана, упутио кћерки Маргити Предић, Нушић је коментарисао оцене својих критичара – да нема „дубину једног сатиричара“, да у комедији прибегава „лакшој њеној врсти, комедији нарави, избегавајући или немајући моћи да зађе у комедију карактера“. Нушићев одговор је био једноставан: „За мој хумор се вели да је лак. Ја не знам да у литератури постоје два хумора: тежак и лак – ја знам само за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота.“

Бранислав Нушић је био радознали и активни сведок успона српског друштва од времена када га је, како каже притискивала „петрифицирана патријархалност”, који се не устручава да луцидно вивисецира менталитет, нарави, навике, друштвено-политичко устројство, кроз на први поглед дневно-жовијални дијалошки или прозни (све једно да ли су у питању комедије, козерије, сатирични записи) исказ. Смејао се „прво себи, онда оном до себе, па оном више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама“, како сам каже.

Владимир Ђурђевић, драматичар млађе генерације, написао је потпуно оригинални, псеудо биографски, драмски текст користећи се колажном техником, чији је главни јунак Бранислав Нушић. Радња овог, по жанру блиског водвиљу, комада смештена је на сам почетак Нушићеве каријере, када се он – борећи се за сопствени статус, сусреће са ликовима из богате галерије свог „будућег“ комедиографског опуса. Ђурђевић у измишљној причи о Бен Акибиним животним каламбурима, вешто преплиће препознатљиве ситуације и реплике из драматичаревих чувених драма и оригиналне, врцаве сентенце, не губећи се ни у једном тренутку у стилској недоследности. Настао је, тако, духовит и драмски узбудљив омаж великом комедиографу.

 

О ПИСЦУ

Владимир Ђурђевић (Београд, 10. јул 1977) је српски, драмски писац и сценариста. Завршио је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Дебитовао је драмом „Не играј на Енглезе“. Аутор је драме „Дневна заповест“, драматизације „Збогом жохари“ (Балада о Пишоњи и Жуги) инспирисане текстовима песама култног сарајевског бенда „Забрањено пушење“. Косценариста је игране серије „Оно као љубав“ и сценариста ситкома „Куку Васа“. Аутор је монодраме „Живот је ЛОТО“, дуодраме „Савршен крој“ и неколико награђених радио драма.

Драма „Не играј на Енглезе“ је постављена у свим државама насталим распадом СФРЈ. Преведена је на енглески и каталонски језик.

Добитник је награде Слободан Селенић за драму „Дневна заповест“. Текстови су му објављивани у стручним часописима Сцена, Театрон и ТФТ.

Живи и ради у Земуну.

 

О РЕДИТЕЉУ

Милица Краљ је два пута била у прилици да поставља Нушића: „Свет“ се игра у Народном позоришту Ниш, а „Госпођа министарка“ у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци (проглашена за најбољу представу на фестивалима у Смедереву, Јајцу, Брчком, Добоју, Зајечару).

 

РЕЧ ПИСЦА

Ближио се јубилеј, век и по од рођења великог комедиографа. О Нушићу је ваљало писати и одати му почаст. Или макар то покушати. Живот најдуховитијег човека на Балкану није био увек испуњен смехом и радошћу. Ипак, ако је већ сам Нушић свој живот у „Аутобиографији“ описао као једну велику комедију, сматрао сам за једино примерено, да исечак из његове биографије који желим да прикажем, буде управо комедија. У знак захвалности што нас и дан данас засмејава.

Желим да се захвалим својој професорки Весни Језеркић на издвојеном времену и несебичној помоћи, на сугестијама и индикацијама које су овај комад учиниле бољим. Хвала и Браниславу Нушићу на свим ликовима и репликама које сам без питања позајмио из његових драма.

Владимир Ђурђевић

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ваља одмах рећи да „Три класе и госпођа Нушић“ нису документаристички (или историјски ) комад. Историјски факти (и личности ) јесу послужили Ђурђевићу, али да створи оригиналну причу, причу која није оптерећена подацима већ је плодотворна за позоришну ИГРУ. У тој игри Бранислав Нушић се среће са ликовима које ће касније прославити његове драме и живи на позоришним даскама готово као лик из неке од тих драма. Владимир Ђурђевић прави омаж великом писцу тако што га пушта да живи „главом, брадом и брковима“ у нечему што јесте налик на његов (Нушићев) комад.

  

Четвртак, 23. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Народно позориште у Београду

Бранислав Нушић

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Редитељ: Саша Габрић

 

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Марина Меденица

Дизајн светла: Милан Коларевић

Драматург: Зоран Раичевић

Сценски говор: Дијана Диклић

Продуцент: Ивана Ненадовић

Премијерана подела:

Јеврем Прокић: Борис Комненић

Павка, његова жена: Радмила Живковић

Даница, њихова кћи: Калина Ковачевић / Нада Мацанковић

Спира, Јевремов пашеног: Миленко Павлов

Спириница: Олга Одановић

Ивковић, адвокат: Бранислав Томашевић

Госпа Марина, његова тетка: Анастасиа Мандић

Секулић, полицијски писар: Димитрије Илић

Јовица Јерковић: Лепомир Ивковић

Сима Сокић: Предраг Милетић

Срета: Бранко Видаковић

Младен, покућар Јевремов: Радован Миљанић

Предрадник: Саша Кузмановић

Жандар: Иван Заблаћански

Хармоникаш: Илија Павловић

Радници: Саша Антић, Емил Ахметовић, Стеван Штрбац, Бојан Пенчић

 

Организатор: Кристина Обрадовић

Инспицијент: Саша Танасковић

Суфлер: Гордана Перовски

Aсистент костимографа: Марија Тавчар

Мајстор маске: Драгољуб Јеремић

Мајстор позорнице: Зоран Мирић

Мајстор тона: Небојша Костић

Моделар мушких костима: Дрена Дринић

Шеф мушке кројачнице: Јела Бошковић

Моделар женских костима: Радмила Марковић

Шеф женске кројачнице: Снежана Игњатовић

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

Са­ша Га­брић

РЕЧ РЕ­ДИ­ТЕ­ЉА

Уз до­бар по­вод – обе­ле­жа­ва­ње 150 го­ди­на од ро­ђе­ња нај­ве­ћег, нај­ду­хо­ви­ти­јег и нај­хра­бри­јег… ево На­род­ног по­сла­ни­ка у На­род­ном по­зо­ри­шту по­сле пу­не 44 го­ди­не.

Не знам за­што се то­ли­ко че­ка­ло и не бих да спе­ку­ли­шем, а сва­шта ми па­да на па­мет. Јед­но си­гур­но знам: да је то пра­ви ко­мад, у пра­во вре­ме и на пра­вом ме­сту. Да бих био пот­пу­но ја­сан, под­се­ти­ћу на не­ке од ре­чи ју­на­ка ове, ка­ко Ну­шић ка­же, ша­ле у три чи­на:

 

До­ста је би­ло и ње­го­вог

Јел’ му да­до­смо спи­сак на­ших гра­ђа­на ко­ји су на ро­би­ји? Из­ра­ди чо­век по­ми­ло­ва­ње са­мо свом шу­ра­ку… Па он­да по­на­ме­шта, бра­те, це­лу сво­ју фа­ми­ли­ју и за­у­зе сва ме­ста од про­те до оп­штин­ског стр­во­де­ра. Ако је на оп­штин­ском кан­та­ру ње­гов је ро­ђак, ако је пи­сар у оп­шти­ни ње­гов је ро­ђак. Па до­ста, бра­те, има нас још у овој Ср­би­ји ко­ји има­мо ро­ђа­ке за слу­жбу и ро­ђа­ке на ро­би­ји. Јел’ та­ко? Та­ко је! Ух, да ни­је из на­ше пар­ти­је, па да му… 

На­род­но по­ве­ре­ње

То ти је, бра­те, ар­ти­кал као и сва­ки дру­ги ар­ти­кал. Мет­неш га на кан­тар, ви­диш ко­ли­ко је те­шко, одре­шиш ке­су па пла­тиш. 

Аги­та­ци­ја

Не ми­слиш ваљ­да да при­ли­ком аги­та­ци­је тре­ба го­во­ри­ти исти­ну на­ро­ду? Но, ле­по би се ти про­вео кад би го­во­рио исти­ну!

Обе­ћај! Обе­ћа­ња бар ни­шта не ко­шта­ју. 

Из­дај­ник

Чим се дво­ји­ца не тр­пе, онај дру­ги мо­ра би­ти из­дај­ник отаџ­би­не. Та­ко је то у по­ли­ти­ци. А по­сле, не­мој ти да ми­слиш да су ти са­мо то из­ми­сли­ли, из­ми­сли­ће они те­би још не­што го­ре. 

Скуп­шти­на

Ако го­во­риш за вла­дин ра­чун, опо­зи­ци­ја ће ре­ћи да си глу­по го­во­рио, а ако го­во­риш за опо­зи­ци­ју, вла­ди­на ће стран­ка ре­ћи да си глу­по го­во­рио. У сва­ком слу­ча­ју, не ги­не ти да глу­по го­во­риш. 

Вла­да

Ка­ко да ти ка­жем… знаш, не­ка­ко му ла­ко иде кад гр­диш вла­ду. До­ђе ти она­ко као од ср­ца. За­то ваљ­да и го­во­ре увек ле­по они ко­ји гр­де вла­ду. А де­дер ти, син­ко, бра­ни вла­ду, па да ви­диш ка­ко је то те­шко… 

На­род­но оду­ше­вље­ње

Е, ето, то је на­род­но оду­ше­вље­ње кад го­ми­ла ви­че, а не зна за­што ви­че. 

Ако бу­дем иза­бран

От­ка­ко сам ре­шио да бу­дем на­род­ни по­сла­ник, а ме­не све она­ко не­ка ту­га по­ди­ла­зи.

 

 

Петак, 24. април

Велика дворана у 20.00 сати

 

Звездара театар Београд

Продукција: Агенција Impressario и Colonna

Игор Амадеи

ВЕЛИКИ ТАЛАС

Редитељ: Ненад Гвозденовић

Композитор: Владимир Петричевић

Организатор: Душан Ашковић

Суфлер и инспицијент: Ненад Филиповић

Дизајн светла: Миломир Димитријевић

Мајстор тона: Небојша Живановић

Гардероба: Лидија Николић

Фотографије: Вукица Микача

Продуцент и организатор: Маја Стојановић, агенција Impressario, Ивана Ћопић, агенција Colonna

Лица:

Наталија Хаџи Антић: Љиљана Стјепановић

Дуња: Нина Јанковић

Марко: Павле Пекић

Далиборка Хаџи Антић Станисављевић Мишковић: Тања Бошковић

Златко: Раде Марковић

Хуго Фон Швајнштајгер: Раде Марковић

Петар: Стеван Пиале

 

О АУТОРУ

Игор Амадеи — псеудоним Господина писца, који је драму „Велики Талас”, написао још далеке 1997. као студент треће године драматургије. Дипломирао је са оценом 10, а годину дана по дипломирању се определио за животни пут поприлично удаљен од позоришног и филмског света.

На молбу редитеља, иначе пријатеља из младости, дао је дозволу за извођење ове драме али није допустио да му име и презиме поново ушета у позоришни свет!

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Некако баш у време када се рађала комедија „Велики талас”, чуо сам виц који је ишао отприлике овако: „Један има где, а нема с ким. Други, има с ким, али нема где. Трећи има где, и има „с ким, али не зна чему све то…”

Дуња и Марко су, после дугогодишњег забављања, одлучили да ступе у заједнички живот, али су запели код питања „где?”. Дуња живи са баком у стану од 150 квадрата. Ове комедије не би ни било да се Марко свиђа баки Наталији… али, авај! Ни бака (Наталија), ни њена ћерка Даша (Дуњина тетка) не могу Марка „очима да виде”!

На Дуњин предлог да се Марко, ипак, досели код њих, Наталијин одговор је више него јасан: „Само преко мене мртве!”. Да се не би „венчали у старачком дому”, Дуња смишља план како да приволи баку и тетку да прихвате Марка као изабраника њеног срца!

Да ли ће, или још боље, како ће реализовати свој план, сазнаћете у неких сат и по, уживајући у представи „Велики Талас”!

Ненад Гвозденовић

 

ПРОГРАМ СВЕЧАНЕ ДОДЕЛЕ НАГРАДА

  1. април 

 

Субота, 25. април

Велика дворана у 19.00 сати

 

ВЕЧЕ РАДМИЛЕ ЖИВКОВИЋ, добитнице „Нушићеве награде за животно дело глумцу-комичару“ 

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ  ЖИРИЈА О ДОДЕЛИ  НУШИЋЕВЕ НАГРАДЕ  ЗА  ЖИВОТНО ДЕЛО  ГЛУМЦУ КОМИЧАРУ“, РАДМИЛИ  ЖИВКОВИЋ,  ДРАМСКОЈ УМЕТНИЦИ ИЗ БЕОГРАДА

 

Жири у саставу: Светлана Бојковић, драмска уметница из Београда, председница,  мр Татјана Лазаревић Милошевић, професор књижевности из Смедерева и Светозар Рапајић, професор режије на Факултету драмских уметности у Београду и професор глуме на Приштинском универзитету,  на седници одржаној у Београду 30. јануара  2015.  године,  једногласно је  одлучио  да  признање  „НУШИЋЕВА  НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО  ДЕЛО ГЛУМЦУ КОМИЧАРУ“ додели  РАДМИЛИ ЖИВКОВИЋ, драмској уметници из Београда 

Скоро четрдесет година Радмила Живковић својим даром, глумачким умећем, еруптивном енергијом, заошијаним духом, али и потресном емоцијом и драмском снагом и харизматичном убедљивошћу, осваја публику српских, и не само српских позоришта. Узбуђивала је гледалиште у Позоришту на Теразијама, Народном позоришту у Београду, Звездара театру и Атељеу 212, као и на гостовањима и фестивалима широм Србије и у иностранству, али и незаборавним улогама у бројним филмовима и телевизијским драмама и серијама, досежући до  високих уметничких домета, за које је бивала награђивана салвама аплауза, али и високим признањима и наградама. Најпознатија је по улогама у комедијама, али је њен глумачки дијапазон далеко шири. Довољно је само сетити се катарзичне Агаве у модерној интерпретацији Еурипидових Баханткиња, народске мудрости Хасанагине мајке у Симовићевој Хасанагиници, или зазивања магијских сила мајке Кате у Коштани.

Комичарски сензибилитет Раде Живковић није једноставно описати. Одликује га понекад ишчашена врцавост, али и сетна осенченост, – гротескна оштрина, али и емпатија, – убедљивост, али и стилизација, – јарка животност, али и осећање апсурда. „Фелини!“, узвикнула је шведска критичарка приликом гостовања у чувеном Драматену у Стокхолму.  Свој комичарски дар Рада је развијала нарочито на репертоару наше модерне комедиографије, пре свега у делима наших класика прошлог, али и даље веома блиског нам века, Нушића и Александра Поповића. Често су њене комичне улоге биле веома слојевите. Критичари су понекад писали о трансформацији у гротеску, као што је запажено да је у комичним заврзламама увек додавала бар зрнце апсурда, или чак антидраме. А не треба сметнути с ума да је и по школској дефиницији гротеска синтеза комичног, трагичног и застрашујућег, као што и суштинско осећање хумора увек има и ону другу, тамнију страну.  Зато је разумљиво и оно усклично поређење са Фелинијем.

Комичне Радине фигуре, биле оне наивне или кварне, приглупе или префригане, убијене у појам или темпераментне, натуралне или артифициране, увек су нам блиске, присне и разумљиве, произашле из нашег препознатљивог миљеа, не само некадашњег, него и садашњег. Чини се да се на Радину комику најбоље могу применити Нушићеве речи из његовог чувеног предговора за Госпођу министарку: „И ето, из те и такве средине ја сам узео за руку једну добру жену и добру домаћицу – госпођу Живку Поповић – и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. Е ето, у томе је садржина…, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.“ А то се може односити не само на Радину Живку, разапету између натуралистичког шпорета и крпљења поцепаних синовљевих панталона с једне стране, и опасне и клизаве експресионистичке стрмине на којој се успиње ка вишем социјалном статусу, али и спотиче и пада, – него и на улоге у другим Нушићевим комедијама, као што су  Др и Народни посланик.

Поводом Радине Госпође министарке критичарско перо Драгане Бошковић је записало: „Наша, српска, аутентична, дирљива у својој жељи да буде неко други, нефлексибилна, транспарентна до простог читања,… јадна као жена, одана као човек,  добра као хлеб, неспособна да влада собом, а камоли другима, изгубљена у свету који има опаснијих користи од министарског фијакера, способна да преживи катастрофу, Живка Поповић Радмиле Живковић… је жена која даје наду да се преживети МОЖЕ. Мало ли је и толико?“

И заиста, све Радине комедијске хероине, чак и кад су осенчене јадом или апсурдом, чак и кад после својих комичних узлета стрмоглавце падају, не препуштају се поразу, скупљају снагу и инат да још једном полете, па куд пукло да пукло. Зато се за Радину трагикомичност може слободно рећи да је обојена и непресушним витализмом и неодустајањем, околностима насупрот.

Ова награда за животно дело односи се на четрдесет година комичарске енергије и харизме Радмиле Живковић. Упркос томе, или управо захваљујући томе, њена глумачка персона је и даље протоком времена све богатија и разуђенија. Зато смо сигурни да ћемо и убудуће бити сведоци њених нових, па и изненађујућих глумачких домета. Животно дело Радмиле Живковић и убудуће ће бујати и расти.

 

Организациони одбор 32. Позоришног фестивала „Нушићеви дани”

Председник:

др Јасна Аврамовић, градоначелница  Смедерева

Заменик председника:

Драгослав Мандић, заменик председника Управног одбора Центра за културу Смедерево

Весна Стефановић, члан градског већа за  културу, информисање и људске ресурсе

Виолета Максимовић, шеф Одсека, одељењ за јавне службе  Градске управе града Смедерева

 

Уметнички директор  Фестивала: Сава Ђуричић, уредник сценског програма Центра за културу Смедерево

 

Селектор Фестивала:

др Братислав Браца Петковић, драмски писац и редитељ

 

Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару

Светлана Цеца Бојковић, драмска уметница(председник)

Светозар Рапајић, професор Факултета драмских уметности у Београду и професор глуме на Приштинском универзитету

мр Татјана Лазаревић Милошевић, професор књижевности

 

Стручни жири за доделу награде за најбољу представу

Рада Ђуричин, драмска уметница из Београда

Божидар Стошић, драмски уметник из Београда

Драгослав Бата Мандић, професор књижевности

 

Комисија за пребројавање гласова публике за глумачко остварење вечери и најбољу представу по оцени публике

Бојана Менковић, представник Центра за културу (председник)

Радмила Пешић, представник Центра за културу (члан)

Милица Ђукић, представник Центра за културу (члан)

представник гостујућег позоришта (члан) 

 

Цена улазнице за представу „Златни ланчић од бижутерије“ је 600 динара у партеру и 500 динара на балкону.

Цена улазнице за представу „Карамазови / Сабласни Ерос“ је 500 динара.

Претфестивалски програми („Радован Трећи“ , „ДР“ и „Детектор за лажи“), као и завршно вече доделе награда, су бесплатни. За ове програме потребно је на Билетарници преузети бесплатне улазнице због резервације места.

Цена улазнице за представе у фестивалском делу програма  је 500 динара.

Комплет улазница за представе у фестивалском делу програма  је 2.000 динара.

Одобравамо попуст од 20% за организовану посету (минимум 30 улазница) за све представе за које се наплаћује улазница.

За ученике основних и средњих школа, као и за студенте (до навршених 26 година) одобравамо попуст од 50% за балкон. За остваривање права на попуст, потребно је на Билетарници показати ђачку књижицу или оверен индекс.

Резервације на телефоне 026/4624-815 и 064/829-5345 или на e-mail адресу: centar@sdkultura.org.rs

 

Преузми PDF 

Programski-plakat-32-Nusicevi-dani

Flajer-32-Nusicevi-dani

Katalog-32-Nusicevi-dani

32_Nusicevi-dani_Pozivnica

 

FacebookTwitterGoogle+Share