ШУПЉИ КАМЕН

36. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „НУШИЋЕВИ ДАНИ“
Смедерево 15-23. април

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

Недеља, 21. април
Велика дворана, 20.00
У.К.Вук Караџић, Београд
Николај Кољада
ШУПЉИ КАМЕН
Режија: Татјана Мандић Ригонат

Цена карте: 600 динара

Улоге:
Галина Сергејевна: Бранка Петрић
Лариса Сергејевна: Љиљана Стјепановић
Вера Сергејевна: Рада Ђуричин
Игор Петрович: Милан Лане Гутовић
Наталија: Катарина Марковић

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Музика свира тако весело, ведро, и човеку се тако живи! О боже мој! Проћи ће време, и
ми ћемо отићи заувек, бићемо заборављени, биће заборављена наша лица, гласови… О
миле сестре, живот наш још није завршен. Живећемо! Музика свира тако весело, тако
радосно и, чини се, још само мало и ми ћемо сазнати зашто ми живимо, зашто патимо…
Кад бисмо знали, кад бисмо знали!
Чехов, драма Три сестре (1901.)
Више од века после Чехова, Николај Кољада пише разгранату, бујну комедију Шупљи
камен у којој се, на једном од њених нивоа, поиграва са мотивима и ликовима из
Чеховљеве драме Три сестре. Само за разлику од ликова Олге, Ирине, Маше, које су
младе, у Кољадином делу сви ликови, осим Наталије, су у трећем добу. У пензији су.
Галина Сергејевна и Вера Сергејевна, су бивше наставнице књижевности и матерњег
језика, Лариса Сергејевна је бивша наставница физике а Игор Петрович је бивши
виолиниста у Опери. За свет рада, они су сви бивши, сувишни, непотребни, отписани и
невидљиви. Али за чудо живота, за Ерос могућег и Ерос немогућег они су и даље
неиспевана песма, неиспричана прича. О животу жена и мушкараца, којима се, поетско
медицински, тепа да су у трећем добу, (колико доба живот уопште има?) мало се зна. О
чему мисле, шта осећају, чему се надају ? Доносе ли године неку вишу мудрост?
Изоштравају ли године наше карактере? Или са годинама све гасне? Шта су године
уопште у нашим животима? Шта реч старост означава? Шта је младост? Шта душу чини
живом а шта је убија? Каква је улога маште, поезије, света чудесног, у нашим животима?
Може ли се живети пуним животом и у пензији? Шта је пуноћа живота а шта празнина?

Сва та питања круже по неочекиваним путањама и кристалишу се у метафоричној причи
о Шупљем камену.
У природи постоји феномен познат под називима Михољско лето, Бабље лето, Старе
жене, Лето светог Мартина, Сиротињско лето. Календарски је јесен а сунце сија као да је
лето младо.
За мене је Кољадин Шупљи камен драма чежње, непролазне чежње за чудесним које се
крије у љубави, у потреби да волимо и будемо вољени.

Татјана Мандић Ригонат
ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА
Код нас у Русији, каже се да заправо и постоји такав камен. У шуми близу Јекатеринбурга,
заиста постоји огромна стена и у њој рупа. Један мој стари познаник сместио ме је тако у
своја кола и повезао да је видим. Дуго, дуго смо путовали тајгом, и када смо дошли до
стене, мој пријатељ ми је рекао: „Погледај како је то лепо.” Замолио ме је да га када умре
сахраним поред те стене јер је често долазио да поред ње посматра природу и ужива у
спокоју мира и тишине. Пре две године је тај мој пријатељ умро и, наравно, нису га
сахранили на том месту, већ на гробљу. Његову љубав према животу сам хтео да пренесем
у ову драму. То је лепа метафора пробијеног или шупљег срца.
(…) Једна пријатељица од неких 70 година ми је рекла: „Ма, шта је са тобом? У нашим
годинама љубав је још јача, интензивнија, интересантнија, него у младим годинама.” И то
је заиста лепо. Ако човек сачува ту способност да воли, он живи и има жељу за животом, а
ако је равнодушан одлази брзо са овога света.
(…) Из Србије ћу у Јекатеринбург понети радост, јер то је оно што ми је поклонила
представа „Шупљи камен”, малу ватру која гори у мом срцу. Записао сам после представе
на свом фејсбук профилу: „Хвала Србији јер ми враћа веру у позориште”, пошто тако
много представа гледамо и престајемо у извесном тренутку да верујемо да позориште
може да донесе радост. А овде се радост заиста десила.
Николај Кољада за Политику
Пред редитељем је увек питање којим путем кренути. Кољадини ликови имају 60, 65
година, код мене је то померено навише. Јер, желела сам додатно да појачам дилему,
однос младост-старост. Што је једно од кључних питања којим се Кољада тако духовито
бави. Хтела сам да позоришно о томе говоримо кроз људе који имају богато животно
искуство и живе пуним плућима. То је темељ.
(…) Живимо у време терора младости. Сви желе да буду физички млади, а изгубило се
суштинско питање шта младост заправо јесте. Како то каже Маркес, чије смо делове из
“Опроштајног писма” узели за позоришни програм; колико људи греше када мисле да
престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се
заљубљују. Дакле; шта је треће доба, колико доба живот има, и оно што ме посебно
инспирисало и занимало је да разбијам стереотипе о том трећем добу.
(…) Говори се на једном месту о томе зашто је и како камен шупаљ, па се каже да личи на
човека кога су тукли, тукли, тукли, па му се уместо срца створила рупа која боли, боли,

боли… Битно питање у овој представи јесте управо питање смисла, размишљање о боли
као саставном делу животи и о томе да ли је бол само бол или носи и неку врсту лепоте…
Овај комад наставља тамо где је Чехов стао са “Три сестре”.
Татјана Мандић Ригонат за Блиц
КРИТИКА
Три времешне "сестре" (мотив који нас овлашно подсећа на констелацију у комаду Моја
ти Олге Димитријевић) осетљива су, рањива бића, која можда и нису дала тзв. друштву
нешто особито велико – може ли и мора ли то свако? – и можда нису биле најбољи
педагози и жене и мајке, али су од живота, како год окренеш, добиле још много мање, што
их неће поколебати да пожеле још нешто, да га оџиве до краја, не пуштајући љубав, веру и
наду да умру пре њих. Разведени Игор Павлович ту је фигура и симбол још-једне-прилике,
доказ да се, како каже Галина "и даље уме волети", па како буде. Можда је све то илузија,
можда је и сам Павлович тек ситни махер којег је Наталија платила да држи матору
лудачу на оку, можда се не треба заносити било каквим надама, можда у околини места не
постоји тај мудри, лековити шупљи камен који испуњава жеље, али шта је живот без вере
у њега? Само да полегамо и помремо, ништа друго… Кољадин је комад поетичан, али
искричав, ни у једном тренутку целомудрен, доследно сочан, заигран, нимало
"елитистички" на онај јалов одликашки начин, а опет дубоко ослоњен на велику руску
драмску и литерарну традицију – с којом је у живом "дијалектичком" односу – и кроз њега
промичу живи, бескрајно несавршени људи, они с којима ће се публика лако, радо и
разгаљено идентификовати.
Теофил Панчић
Време

Оригинално умеће редитељке огледа се у симболично артифицијелном окружењу (небо,
пластична трава, вештачке јабуке…), изврсној глумачкој подели и специфично
дисонантној музици Ирене Драговић. Све је спонтано, животно и увлачи гледаоца у
емпатију за игру, у којој, једноставно, љубав побеђује.
Бранка Петрић је, са импресивном концентрацијом, своју Галину представила као
девојчицу у телу времешне даме. Сјај њене појаве није згаснуо до самог краја, па ни њено
разочарање није било болно. Као што Галина неће да одрасте, тако Вера не жели да се
одрекне илузија својих снова, сирова реалност је растужује, и она мора да плаче. Рада
Ђуричин је поетску душу мрзитељке деце одиграла на самој ивици неуротичности и
тананости, духовито и прецизно. Љиљана Стјепановић, као неки "Кашчеј Бесмртни", до
колена у реалности, најпре груба, а онда, потпуно трансформисана, мека као свила (што
овој глумици изврсно успева), дала је, својом игром, и самом Игору прилику да према
свакој од њих буде другачији. Тако је Лане Гутовић све те валере оџивео на сцени лирски,
спретно, жонглерски, на начин који одавно није виђен у комичком театру. Катарина
Марковић, преморена млада снаха Наталија, дала је корону овој причи констатацијом да
они живе боље од ње. Млада глумица је одабрала одличан тон да буде једина разумна у
свету "мудријих".

Николај Кољада, писац дубоких, сурових, транзицијских комада ("Мурлин Мурло",
"Кокошка"…), у "Шупљем камену" је трагику обукао у смех. Савршено, као увек.
Драгана Бошковић
Вечерње новости

SUPLJI KAMEN - program-page-001SUPLJI KAMEN - program-page-002SUPLJI-KAMEN---PLAKAT---FINAL-web_MG_1939IMG_9310IMG_9314

FacebookTwitterGoogle+Share

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *