БАЛКАНСКИ ШПИЈУН

36. ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ „НУШИЋЕВИ ДАНИ“
Смедерево, 15-23. април

ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ

Петак, 19. април
Велика дворана, 20.00
Народно позориште
Душан Ковачевић
БАЛКАНСКИ ШПИЈУН
Режија:Татјана Мандић Ригонат

Цена карте: 600 динара
Улоге: Илија Чворовић: Љубомир Бандовић
Даница Чворовић: Нела Михајловић
Ђура, Илијина сестра близнакиња: Душанка Стојановић Глид
Соња Чворовић: Катарина Марковић
Подстанар: Милутин Милошевић
Спикерка: Вања Милачић

Балкански шпијун почиње као нушићевска комедија, наставља се као гротеска и завршава
као кафкијански кошмар од кога нас обузима језа. Тај пут кроз различите жанрове драма
Душана Ковачевића пролази са задивљујућом, виртуозном лакоћом и природношћу: ни
тренутка не колебајући се, без иједног посртаја, она се сигурно устремљује ка својој
поенти. Једном речи, у Балканском шпијуну Ковачевић нам се показује као мајстор
драмске традиције, односно, по нашки успињања. Рекао сам нушићевска комедија. Нема
никакве сумње да је Душан Ковачевић достојан последник и наследник Нушићев у нашој
драмској књижевности. Његове драме: Маратонци трче почасни круг,
Радован III, Луминација, Сабирни центар и сада, ево, Балкански шпијун, непогрешиво
идентификују неке константе нашег живота као што су то, у своје време, чиниле и
комедије Сумњиво лице, Народни посланик, Госпосђа министарка или Ожалошћена
породица.
(…) С Балканским шпијуном Ковачевић је показао не само да је наследник Нушића већ и
да Нушићеве комедије нису само слика нашег живота већ и велике непролазне формуле
нашег живота.
Jован Христић: „Нушићев и његов ученик“, Есеји о драми, СКЗ

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА
Стварносни оквир се променио, контекст у којем се драма дешава. То више није СФРЈ,
већ Србија данас. Илија Чворовић више није неко ко је лежао на Голом отоку јер је био

стаљиниста, па одлежао казну и кренуо у обрачун са идеолошким непријатељем, с идејом
да чини добро дело. Основно питање је било“Ко је Илија Чворовић данас, а ко је
подстанар Петар Јаковљевић?“.“Балкански шпијун“ је имао један стварносни оквир кад је
драма писана, а потпуно другачији има данас. Ја ово време осећам као време смишљене
производње друштвене и политичке параноје, као време свакодневне производње нових и
нових непријатеља и теорија завера. А највећа завера је завера против нормалности,
достојанства и слободе грађанина. Медији у служби пропаганде стварају неподношљиву
атмосферу мржње и несигурности, у којој се тешко дише, и у служби су креирања
политичке и друштвене патологије. Разум посустаје.
(…) И Илија и подстанар наши су савременици. Жртве у овој драми су многе. Велики је
трагички реализам те драме данас, њена савременост је потресна. Драматуршким
изменама промењене су идеолошке мартице оригиналног комада, баш као што се
променио наш свет у протеклих 35 година. Те протекле године дале су нове могуће
значењске нивое и слојеве драми.
(…) Илија није поклоник култа личности. Он је оно што је Ковачевић написао „власник
идеја о слободном човеку и слободној земљи“, и то њега одређује, преко тог моста сам
прелазила из 1983. до 2018. године. Он је човек који се осећа пониженим, себе доживљава
као жртву историје и разних политика. Илија је волео Југославију, био сведок њеног
крвавог распада, сад воли Србију. Људи попут Илије плен су популистичких политика.
Татјана Мандић Ригонат за Данас

КРИТИКА
Пред редитељком Тањом Мандић Ригонат је био велики задатак, да можда најпознатије
Ковачевићеве реплике, које су ушле у памћење нације, обуче у савремено, које доноси
нове делузије, храњене медијским спиновањем.
Илија Чворовић, симбол политичке параноје, маније гоњења, овога пута у одличној
интерпретацији Љубомира Бандовића, контаминиран је вестима које говоре о доброј
власти и о опасностима које јој (нам) прете од “страних плаћеника и домаћих издајника”.
Патриотизам, у овом “Шпијуну…” није “последње уточиште хуље”, него часна, искрена
илузија, да сопствени живот треба дати за (туђе) идеале!
Оно што Илију Чворовића, жртвованог на одру истине и одбране националних интереса
(што само њега интересује), чини трагичким јунаком, његову сестру Ђуру (мало прејака,
иначе аутентична Душанка Стојановић Глид) показује као психопату, жену која је, по
дијагнози, капо у наци логорима. Она нема идеале, она се храни насиљем, и комично је
само то што је митоман(ка). Овај дуализам истог мотива редитељка вешто користи да
окрене “Балканског шпијуна” ка огледалу, у коме смо се погледали као жртве наметнутог
лудила. Спикерка Вања Милачић, са поставом хаљине у бојама српске заставе, медијска
је, кич, заносна, носталгична на младост, слика наше “душе словенске” (живи бенд и
композиторка Ирена Драговић), меке и сентименталне, док не полуди. Она мења
рукавице, што је јасан симбол, а Даница Чворовић мења столњаке, као да је промена
могућна. У улози Данице Чворовић, Нела Михаиловић је показала да је у зениту свог
талента. Потресна, тачна, спонтана, била је најпрецизнији тумач идеје редитељке (која је и
адаптирала текст), да је распад стигао до кухињског прага, до “основне ћелије друштва”,
да се комедија преобратила у трагедију менталне установе. Катарина Марковић, Соња
Чворовић и Милутин Милошевић, као жртва, Ускоковић, станар, лажно оптужен да је

страни шпијун, слика су жртвоване генерације, уморне од беде и ратовања против
ветрењача, са јединим излазом – у бегу је спас.
(…)Најпре комедија, на крају драма, са Илијиним колабирањем на сцени, “Балкански
шпијун” нас је вратио у позориште, које нас се тиче и које нам даје одговоре. На ружан
живот, на времена, бар у медијима, распевана и ведра
Драгана Бошковић
Вечерње новости

DSC_0002DSC_0003DSC_0051DSC_0058DSC_0068DSC_0076DSC_0095DSC_0122DSC_0161DSC_0184DSC_0190DSC_0221DSC_0228DSC_0335DSC_0353DSC_0366balkanski spijun plakat

FacebookTwitterGoogle+Share

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *