ИЗЛОЖБА 34. ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ ГРАФИКА

Отварање изложбе 10.11. 2018. у 12.0 сати

Трајање изложбе: од 10.11. до 01.12.2018.

Галерија Центра за културу Смедерево

ИЗЛОЖБА 34. ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ ГРАФИКА

Слободан улаз

Учествују:
НИКОЛА РАДОСАВЉЕВИЋ
Ужице
НЕМАЊА МИЛЕНКОВИЋ
Нови Сад
ТАТЈАНА МАРТИЦКИ
Нови Сад
МИРЈАНА ПРЕРАДОВИЋ
Прњавор, БИХ- Република Српска
ДРАГАНА НИКОЛИЋ
Теслић, БИХ- Република Српска
МИКА ЛОВРЕ
Ливно, БИХ
КРИСТИНА ВАТОВА
Пловдив, Бугарска
ПАВЕЛ ЦЕЛКОСКИ
Охрид, Македонија

Гости:
НЕНАД ЗЕЉИЋ
Београд
ПРЕДРАГ ЛОЈАНИЦА
Томашевац
ИРЕНА РАНЂЕЛ
Ниш

Ликовна колонија „Графика“ зачета је и егзистира у континуираном времену тешких криза на социјалном, економском и идеолошком плану које се одражава и на свет уметности, међутим сама природа уметности је да се супротставља и адаптира судбини која је задесила јер представља могућност да појединац својим јединственим језиком изрази сваку своју емоцију, жељу и потребу без уздржавања. Радови учесника овогодишње колоније, иако жанровски, садржајно и техничко-технолошки различити, имају једну сличност, свако од учесника говори инстинктом и прави запис онога што ће касније створити као животно дело. Тај инстинктивни запис представља слику доба кроз ликовни израз ументика, било да наставља жанровску традицију енформела, експресионизма, сецесије и минимализма или тражи свој жанр кроз тематску репетицију.
За разлику од осталих жанрова који су из различитих разлога каснили, сецесија, жанр који уводи модерну уметност у Србију, се скоро паралелно развија овде као и у остатку Европе. „Коначно сами“ Ирене Ранђел емулира најбоље елементе колорита, геометријски сведене декорације и тематике сликара сецесије – Климта– а мајсторством израде и емоцијом коју ово дело одише даје сопствени печат.

Прелаз између елемената сецесије и експресионизма видимо у делу „Смех“ Предрага Лојанице где су „декоративни“ елементи овог портрета изражени само у назнакама, линијом мањег интензитета, док је сама „бит“ човека изражена, а експресија пренаглашена са интензивном и јаком линијом.

Експресионистички портрет, овог пута животиње, видимо у делу „Крсташ“ Мике Ловре. Јака, чврста и стабилна линија карактеришу портрет ове грабљивице са прозирним погледом.
Изражену експресију портрета налазимо и у делу „Без назива“ Драгане Николић. Разлике између четири типа Хипократове теорије темперамента замењује сличностима тако што их деконструише, „разбија“ до мере да су препознатљиви само у фрагментима.
Изванредно познавање израде графике видимо у делу „Летена риба“ Павела Целкоског који иако приказује некомплетну рибу у стању декомпозиције, јаком линијом, чврстим скелетом, декорацијом позадине и ситним детаљима на телу дочарава гледаоцу идеју да је животиња и даље жива.

Последња у низу варијација експресионизма на овогодишњој колонији је дело „Без назива“ Татјане Мартицки. Са наизглед механичком и насумичном, али смисленом линијом, овај пејзаж краси изражен и јасан експресионистички колорит.
Без обзира на то што је традиција енформела богатија у сликарству у односу на графику, сама графика као медијум због своје слојевитости је боље прилагођена овом жанру него сликарство. „Кошава“ Ненада Зељића приказује ову врлину графике у енформелу. Колоритом дочарава рељефну структуру, док чврстом али нежном линијом шаље јасну поруку.
Минимализам у делу „Непознати“ Немање Миленковића испољава мајсторство израде на крзну које ситним разликама у нијанси црвене боје дочарава бол и патњу ове разапете животиње.
Мајсторство израде и одлично познавање графичких техника видимо у делима „Слободан брод“ Кристине Ватове и „Без Назива“ Мирјане Прерадовић. Оба дела се издвајају због своје тродимензионалности и одличне сепарације планова које је у делу „Слободан брод“ мало више изражена, а оба дела краси фина линија која даје објектима чврстину.

Чврста линија, изражен, јасан и богат колорит красе полиптих „Зора, Сутон, Тишина и Додири“ Николе Радосављевића који поред, на први поглед, грубости, највише одише емоцијама и без претераних детаља оставља пођеднак утисак попут радова пејзажиста из доба романтизма.
Већ богат фонд који ликовна колонија „Графика“ поседује, ове године је богатији за још 10 радова. Поред сваке кризе кроз коју смо ми, а и ликовна колонија са нама прошли, једно неписано правило даје наду, а то је да време најдубље криза даје најбољу уметност што је и разлог зашто ликовну колонију „Графика“ треба сматрати као бастион који чува и негује традицију овог полако изумирућег медијума не само у Србији, већ и у региону.

ИВАН ВЕСЕЛИНОВИЋ

FacebookTwitterGoogle+Share

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *