Позоришна представа „РУЖА, УВЕЛА“

04. ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

Понедељак, 10. 07. 2017. године Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00 сат

Позориште „Бора Станковић“ Врање

Бора Станковић/ Јелена Мијовић

РУЖА, УВЕЛА

Цена улазнице 200,00 динара

 

Редитељ: Милан Нешковић

Костимограф: Ивана Младеновић

Сценограф:Милан Нешковић

 

Аџика: Радмила Ђорђевић

Марија: Жетица Дејановић

Коста: Бојан Јовановић

Стана: Кристина Јањић Стојановић

Никола: Марко Петричевић

 Јован: Саша Стојковић

 Аница: Милена Стошић

 Илија: Драган Живковић

 Цвета: Јелена Филиповић

 Циганка: Тамара Стошић

 

Техничка екипа:

Шеф технике: Мирослав Илић

Тон: Горан Стојковић

Светло: Ненад Костић

Реквизита: Јованка Михајловић

Гардероба: Весна Младеновић, Јованка Михајловић

Декоратери: Мирослав Илић, Милан Стојчић, Драган Ђорђевић

 

Комад  „Ружа, увела“ написала је Јелена Мијовић пратећи мотиве, ликове и радњу из прозе Б. Станковића ослањајући се на приповетку „Ружа, увела“.  Текст представе стоји на чврстим мелодраматичним основама, увезан је темама изгорелих чежњи, трагичних раскорака између личне среће и друштвених амбиција, ригидности патријархалних односа, као и похлепе за новцем и бестидне бахатости богаташа.

Сценски простор је упечатљиво утврђен као (метафорички) боксерски ринг, поље беспоштедне борбе за опстанак, оивичен разнобојним сијалицама које тужно жмиркају осветљавајући недосегнуте снове ликова и подсећајући на могућност сјаја који они неће искусити.

Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пишчевог психолошког посматрања.  Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања, већ потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.

 

Реч редитеља

Ружа, па увела.

То је некако логичан след догађаја. Али Бора Станковић није логичан. Он је истинит. А у истину је најтеже поверовати.

Аца Поповић помиње како не треба руже заливати врућом водом да би схватио колико је она отпорна. Бора, напротив, полако дозира топлу воду својим јунацима не би ли спознао када и онај најделикатнији део духа поклекне пред окрутношћу малограђанског учауреног микрокосмоса.

За мене после овог процеса Бора Станковић заузима посебно место у срцу, а Врање…

Врање као први сусрет са Бором улива неко страхопоштовање још док се пажљиво сурећете са градом возећи се његовом, и даље калдрмисаном улицом, а историја позоришта обавезу према традицији колико и према  будућности.

Бора Станковић је истинит, али зарад позоришта мора пре свега бити вероватан. За то се побринула Јелена Мијовић, комбинујући више Бориних ликова из разних дела, тиме створивши, ново ауторско дело које “оно некад” Врање смешта у данашњи сyстем вредности, опонашајући савремене односе.

Ово је представа о некдашњим људима у данашњем свету. Они су заиста ту. Препознаћете их у чекаоници, на улици, кафани, послу… И наравно код куће!

На жалост или не, менталитет само стари са годинама, не мења се.

Милан Нешковић

 

FacebookTwitterGoogle+Share

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *