04. ТЕАТАР У ТВРЂАВИ 2017.

Четврти позоришни фестивал

ТЕАТАР У ТВРЂАВИ

8-12. јул 2017. Смедерево

 Реч Уметничког савета поводом селекције
у част публике и у славу позоришта

Овогодишња селекција фестивала „Театар у тврђави“, у част публике и у славу позоришта, на известан, чак позоришно занимљив начин, једним делом сама је исцртала сопствени кроки.
Средином маја формиран је уметнички Савет здушно је прихватио чињеницу да су у току преговори око могућности да фестивал отвори изузетан мјузикл „Виолиниста на крову“ Српског народног позоришта, Нови Сад.
Уследили су потом конструктивни разговори, вођени у врло кооперативној атмосфери, око десетак могућих наслова који би могли бити део овогодишње селекције. Стицај читавог низа техничких и организационих околности условио је да изостане највећи део њих, те се у датом тренутку – како то у позоришту бива – сам од себе искристалисао фокус на театарска достигнућа у разним деловима Србије. Односно, могућа скица за портрет онога што су српска позоришта ван Београда изнедрила упркос сваковрсним неприликама у којима успевају да опстану не изневеравајући при том позоришну уметност.
Фестивал, дакле, отвара својеврстан спектакл, мјузикл „Виолиниста на крову“ Џ. Стејна и Џ. Бока, у режији Атиле Береша, а рађен у коопродукцији Српског народног позоришта из Новог Сада и Новосадског позоришта –Újvidéki színház. Вишеструко награђивана, узбудљива, поставка високих уметничких домета која на пријемчив, забаван начин, између осталог, говори о односу традиције и промене у колоплету утицаја који кроје живот појединца као и читавог друштва.
Представа „Ружа, увела” позоришта „Бора Станковић” из Врања, страдалог у раљама транзиције, је феномен за себе. Пажње вредно позоришно остварење настало у немогућим условима. Хвале вредним редитељским поступком Милан Нешковић је врањанске глумце мотивисао да дају најбоље од себе вајајући завидан театарски фронтон саздан од ликова Боре Станковића и њихових судбина у истоименом делу, при чему је драматизација Јелене Мијовић на интересантан начин апострофирала актуелност. Како сама каже „то је представа о некадашњим људима у данашњем свету”.
Програм обухвата и изузетну, многоструко награђивану, представу Шабачког позоришта „Перикле“ В. Шекспира у режији Никите Миливојевића. Пунокрвна, театарски снажна, узбудљива представа прожета духовитошћу својеврсно је сведочанство уметничке потентности овог позоришта чијем раду и остварењима не мањка квалитета, напротив, односно, које јесте релевантна чињеница позоришног стваралаштва у Србији.
Публика на смедеревској тврђави ће на затварању бити у прилици да гледа представу „Буздован“ Крушевачког позоришта увршетну у програм и на сугестију Бранислава Недића, челника тог за српски театарски живот важног позоришта. Представа је позната и под називом „Комедија о љубави капетана Николе Ивулића“, а режију потписује Предраг Стојменовић.
У свакој од ових представа, на овај или онај начин, присутна је упитаност над (не)могућим опстанком тзв. обичног човека у истројским вртлозима и друштвеним, политичким ветрометинама. Што би песници рекли кад упитаност тишти у грудима човек поглед упире ка небу. А оно се са смедеревске тврђаве види на посебан начин.

Овогодишњи фестивал је ревијалног карактера.

8.јул 2017.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Копродукција Српског народног позоришта и Новосадског позоришта / Újvidéki Színház

Џозеф Стејн – Џери Бок

ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ

(Fiddler on the Roof)

Трајање: 2 сата и 30 минута

 

Превод и препев: Иво Јуриша

Редитељ: Атила Береш (Béres Attila), к.г, Мађарска

Текст песама: Шелдон Харник

Mузику изводи: Klemm’n’band Klezmer bend / Budapest Klezmer bend

Адаптација: Барбара Ари Нађ (Ari Nagy Barbara)

Драматург: Светислав Јованов

Сценографи: Балаж Хорешњи (Horesnyi Balázs) и Саша Сенковић

Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич

Кореограф: Ђерђ Крамер (Krámer György)

Асистенти режије: Јудит Ференц (Ferenc Judit) и Роберт Ленард (Lénárd Róbert)

Дизајн звука: Маринко Вукмановић

Продуцент: Елизабета Фабри

Фотографије: Миомир Ползовић

 

Улоге:

Тејвје, млекаџија: Арон Балaж (Balázs Áron)

Голде, његова жена: Гордана Јошић Гајин

његове кћерке:

Цајтел: Емина Елор (Elor Emina)

Ходел: Агота Ференц (Ferenc Ágota)

Хаве: Јована Балашевић

Шпринце: Сара Тодорић

Бјелке: Марија Миа Миросављев

Јенте, проводаџика: Гордана Ђурђевић Димић

Мотл Камзојл, кројач: Милован Филиповић

Перчик, студент: Небојша Савић

Лазар Волф, месар: Игор Павловић

Мочах, крчмар: Атила Гириц (Giricz Attila)

Рабин: Атила Мађар (Magyar Attila)

Мендел, његов син: Милорад Капор

Аврам, књижар: Драган Којић

Нахум, просјак: Золтан Ширмер (Sirmer Zoltán)

Јаков: Душан Стојановић

Јусл, шеширџија: Страхиња Бојовић

Бака Цајтл, Голдина бака: Александра Плескоњић

Фрума Сара, прва жена Лазара Волфа: Силвија Крижан (Krizsán Szilvia)

Феђа, млади Рус: Данијел Хуста (Huszta Dániel)

Саша, његов пријатељ: Данијел Гомбош (Gombos Dániel)

Наредник: Арпад Месарош (Mészáros Árpád)

Иван: Иштван Кереши (Kőrösi István)

Шандел: Габријела Црнковић (Crnkovity Gabriella)

Рахела: Јелена Антонијевић

Чендл: Александра Пејић

Мештани:

Едит Фараго (Faragó Edit), Звјездана Томашевић Јосифов, Терезиа Фигура (Figura Terézia), Јарослава Бенка Влчек, Јудит Ласло (László Judit), Васа Стајкић, Александар Ђорђевић Радуловић, Матијас Немет Ђукић, Теодор Томић, Матија Перишић

Балет:

Биљана Бабијановић, Иванка Стојчевић, Татјана Ненадовић, Милана Балаж, Надежда Салак, Маријета Вираг, Ивана Прибић, Иван Ђерковић, Зоран Трифуновић, Стеван Сремац, Ранко Лазић, Бојан Раднов, Глеб Суманов, Ђулио Милите / Марко Дубовац, Игор Таубер

Диригент: Давид Клем (Klemm Dávid)

Корепетитори: Давид Клем (Klemm Dávid), Милена Миловановић

Инспицијент: Золтан Бешењи

Суфлер: Снежана Ковачевић

Асистент костимографа: Снежана Хорват

Мајстор светла: Мирослав Чеман

Мајстор тона: Душан Јовановић, Владимир Огњеновић, Атила Лукач, Тибор Биро

Асистент кореографа: Бојан Раднов

О ПИСЦУ

Џозеф Стајн (1912-2010)

Амерички драмски писац најпознатији као аутор текста за хит-мјузикле као што су Виолиниста на крову и Грк Зорба. Рођен и одрастао у Њујорку, у јеврејској породици Розенблум Стајн која је емигрирала из Пољске.

Случајни сусрет са Зером Мостелом навео га је да почне да пише за радио. Касније је  радио и на телевизији, када се придружио креативном списатељском тиму серије Your Show of Shows где су радили и Вуди Ален и Мел Брукс. Стајнов први мјузикл Plain and Fancy настао је када га је Ричард Колмар позвао да напише мјузикл о Пенсилванији који би промовисао ову државу, баш као што су Роџерс и Хемерстин написали Oklahoma! Стајн је аутор и таквих хитова са Бродвеја као што су Alive and Kicking, Mr. Wonderful, The Body Beautiful. Аутор је и текста за представе Mrs. Gibbons’ Boys и Before the Dawn. Заједно са Карлом Рајнером, Џозеф Стајн је коаутор филмске адаптације Enter Laughing. Представу The Baker’s Wife по Стајновом тексту 1989. године у Лондону је режирао Тревор Нан, и те године номинован је за награду Olivier за мјузикл године.

Његов највећи хит је Виолиниста на крову из 1964. за који је освојио три награде, укључујући и два Тонија. Штајн је касније написао и сценарио за филмску адаптацију овог мјузикла.

О КОМПОЗИТОРУ

Џери Бок (1928-2010)

Амерички композитор бродвејских хитова. Из сарадње са текстописцем Шелдоном Харником 1960. настао је мјузикл Фјорело о градоначелнику Њујорка Фјорелу ла Гвардији, који је одмах постигао велики успех и био награђен Пулицеровом и са три награде Тони.

Пет година касније, њих двојица заједно су написали и чувене песме If I Were a Rich Man и Sunrise Sunset за Виолинисту на крову који је освојио чак девет Тонија и важи за једну од најуспешнијих продукција у историји Бродвеја.

Бок је био номинован за ту значајну награду и 1967. за Дрво јабуке, као и 1971. за Ротшилдове. Међу његовим познатим мјузиклима су и Господин Дивни и Она ме воли.

О РЕДИТЕЉУ

Атила Береш је рођен у Тиргу Мурешу (Румунија). Завршио је математички смер у Клужу на Универзитету Бабес-Бољаи, затим је студирао глуму на Факултету за драмску уметност у Тиргу Мурешу. Године 1999. се преселио у Будимпешту, где је на Универзитету за позориште и филм завршио режију у класи Ласла Бабарција.

Пошто је стекао диплому редитеља, запошљава се у позоришту у Егеру као редитељ, затим у печујском Народном позоришту. Након тога га је Габор Керењи Миклош позвао да у Будимпештанском оперетском позоришту режира Баронесу Лили Еугена Хуске.   Сарађивао је такође у продукцији успешног мјузикла Сан летње ноћи као један од редитеља, а 2006. постаје главни редитељ Будимпештанског оперетског позоришта. Радио је и у Кечкемету, Сомбатхељу и у Народном позоришту у Будимпешти. Тренутно је заменик директора Народног позоришта у Мишколцу.

 

О ДЕЛУ

Мјузикл Виолиниста на крову (Fiddler on the Roof) је дело писца Џозефа Стејна (Joseph Stein) и композитора Џерија Бока (Jerry Bock), који су, заједно са аутором сонгова Шелдоном Харником (Sheldon Harnick), на основу серије прича Тејвје и његове кћери (Tevye and his Daughters, 1894-1914) Шолема Алејхема (Sholem Aleichem), створили један од најпопуларнијих и најизвођенијих примерака овог жанра.

Тема Виолинисте на крову су свакодневица и судбина сиромашних Јевреја у царској Русији почетком прошлог века. Главни јунак приче је Тејвје, млекаџија и отац пет кћери, који се бори на два фронта како би очувао устаљене јеврејске обичаје и традицију. С једне стране, он покушава да се одупре вољи својих трију одлучних кћери које желе да се удају из љубави, а не да прихвате мужеве које им родитељи одреде. С друге стране, Тејвје и остали становници села се суочавају са репресијом царске власти, која ће их на крају и прогнати из њиховог завичаја.

Радња мјузикла на узбудљив, потресан али и хуморан начин, говори о традицији и прогресу, о мукама обичних људи и њиховој нади у бољи живот. Уз то, подједнако важан елеменат атрактивности и привлачности Виолинисте на крову представља музика, заснована на народном мелосу руских и пољских Јевреја тог доба.

 

 

О ПРЕДСТАВИ

Из угла данашњег времена Теjвје јесте помало наиван лик. Он је човек који све што ради покушава да уради у оквиру своје традиције. Он и његова породица покушавају да опстану у том свом малом окружењу, а живот је суров, мења те, мења окружење у којем живиш и мимо тоје воље. Традиција или живот? Па, многе традиције су опстале толико хиљада година упркос неминовним утицајима, а неке су нестале, треће су се претвориле у нешто потпуно друго, изобличиле су се – не морамо ићи у далеку прошлост, имамо примере у скорашњој.

… Наша прича говори о томе да је битна људска душа, савест, чистоћа. Теjвје то гаји, он жели да живи у хармонији са богом, људима и собом.

Свестан је да то понекад није могуће, и прихвата то, труди се да све буде лепо, али и то има своје границе.

Арон Балаж (Теjвје)

 

Тамо где традиција покушава да се одржи, тамо где живе људи који покушавају да пусте корење на месту где их нису ни имали, тамо где живе људи који су принуђени да напусте свој дом, тамо се тка прича о човеку, породици, заједници… О једном малом, мудром, топлом човеку, пуном сумњи и дилема.

Теjвје и Голде, са својих пет кћери, чине породицу у малој Анатевки која је наизглед као и свака друга. Венчали су их пре 25 година, дошла је и љубав, онда су навикли једно на друго. Тако то иде, тако је ред и то је део традиције.

Голде је јака жена која све зна. Она одржава ред у кући, васпитава децу, одлучује о свему. Врло је строга, ништа не понавља два пута! Кћери је слушају, она је капетан тог малог брода. Теjвје све препушта својој жени. Њихове кћери мајку слушају, оцу се радују! Отац доноси празник у њихов дом.

Гордана Јошић Гајин (Голде)

 …Цајтл је „нормална“ девојка са чврстим одлукама и искреном љубављу према свом изабранику – Мотлу. Вера и енергија су, ја мислим, кључне ствари у решењу мог лика, а и представе у целини.

Емина Елор (Цајтл)

Моја Јенте је – у духовном смислу – стожер тог малог света који постаје позорница страних сила и вековног анимозитета… Све потом крене да се распада кад их потерају са тог њиховог простора. А човек мора да пристане на оно што му скроје други и тако се историја понавља на трагичан начин… У том смислу, наша представа је актуелна и данас, на почетку 21. века који не слути на добро… На видику је велики судар new age-а и традиције.

Гордана Ђурђевић Димић (Јенте)

Наша представа јесте мјузикл, али подсећа и опомиње на усуд разних сеоба и повампирења фашизма којима сведочимо. Ми смо овде насред пута, пута одрона, поплава, ратова. Стално се осећају те сеобе, сви смо са неким завежљајима у рукама, било буквално, било са менталним завежљајима пуним чежње и мисли о одласку негде где је боље и другачије… Мало генерација успева да живи мирно, без неког озбиљног потреса…

Александра Плескоњић (бака Цајтл)

 

 КРИТИКА

…Једно од најпопуларнијих дела овога жанра, мјузикл Виолиниста на крову аутора Џозефа Стејна и Џерија Бока, приказујући догодовштине и личну драму сиромашног млекаyије Тејвјеа и његову бригу да одржи породицу на окупу у малом јеврејском насељу Анатевки, сред суморне атмосфере погрома почетком двадесетог века у царској Русији, проговара заправо о вечним егзистенцијалним питањима. Честити Тејвје се тако суочава са незадрживим менама духа времена, које обесмишљавају традицију, као и са променама друштвених норми и обичаја, због чега се он сукобљава са својим ћеркама и губи једну по једну од њих.

Типични бродвејски мјузикл допадљивих музичких нумера, чији наслов асоцира на надреалне, сновидне сликарске реминисценције Марка Шагала на призоре из јеврејских насеља попут Анатевке, обухватио је ипак у свом подтексту и истинску драму протагониста, наговештавајући уз то и мрачну атмосферу првих деценија прошлог столећа са бујањем злоћудног антисемитизма, који ће доцније довести до трагичних последица катаклизмичних размера.

Редитељ представе, гост из Мађарске Атила Береш, зналачки је ускладио оба поменута драматуршка нивоа представе: топли, ведри и распевани приказ свакодневице Анатевке и Тејвјеве бриге и борбе да прехрани породицу, са хуморним акцентима његових прекорних и домишљатих „обраћања Свевишњем“, светковине у сеоској крчми и свадбе, као и контрапункт муклих наговештаја драматичних збивања која прете. Као тамни облак, пред протагонистима се појављују вести о погромима и протеривањима јеврејског живља, који ће на крају погодити и њих.

Кључне и најзахтевније улоге у представи биле су поверене глумцима „Ујвидеки синхаза“, који су се до сада са великим успехом огледали у мјузиклима, а који су овде, рекли бисмо, начинили прави мали уметнички подвиг, беспрекорно тумачећи своје улоге на српском језику. У насловној улози млекаyије Тејвјеа наступио је маестрални Арон Балаж, пруживши глумачки и певачки суверено и проживљено тумачење ове комплексне роле. Достојна партнерка главног протагонисте била је Гордана Јошић Гајин у улози Тејвјеве супруге Голде, сведеног сценског геста и суздржаних емоција, која је на тај начин прецизно одсликала став жене посвећене породици и традицији.

Њен дијалог са мужем, када она једва успева да призна да га воли, био је преломни тренутак у представи, када обоје актера постају свесни новог времена и пуцања стега старих обичаја, којима су они били привржени. После низа перипетија и борбе да сачувају старе обичаје, Тејвје, Голде, њихове кћери и други актери „Виолинисте на крову“ ипак, вољно или невољно, прихватају ново време, али на крају стиже одсудни удар: погром и протеривање из Анатевке, а иза њих на сцени остају само кофери, бачена одећа и обућа, као страшни знамен онога што се доцније заиста и догодило у холокаусту током Другог светског рата.

Изузетно успеле глумачке и певачке креације пружиле су Емина Елор у улози одрешите и самосвојне настарије ћерке Цајтел, Агота Ференц као одлучна и речита Ходел, која упркос обичајима одлази са изабраником свога срца, као и Јована Балашевић у улози Хаве, која се против очеве забране удаје за нејеврејина, што коначно доводи до распада Тејвјеве породице. Врло запажене и упечатљиве епизодне улоге остварили су Гордана Ђурђевић Димић у улози проводаџике, сплеткарошице Јенте, Милован Филиповић као скромни кројач Мотл, Небојша Савић у улози студента бољшевика Перчика, Игор Павловић у роли богатог месара Лазара Волфа и Атила Мађар као рабин. Праве глумачке и певачке бравуре оствариле су Александра Плескоњић као бака Цајтл и Силвија Крижан у улози Фрума Саре у фантазмагоричној епизоди Тејвјевог сна, са мноштвом оживљених покојника на сцени.

Борислав Хложан, Дневник, 25. мај 2015.

… У свакој позоришној представи, па и овој, посебно сложеној као „Виолиниста“, с великим бројем учесника, битна је препозатљивост ликова од првог уласка на сцену, за шта велику заслугу има аутор костима. У недавно постављеној представи, ради се о Мирјани Стојановић Маурич, дугогодишњем костмографу Српског народног позоришта у Новом Саду… Бавећи се и сликањем, и у креирању костима, посебно када је реч о оперским инсценацијама, или остварењу какав је „Виолиниста“, инспирацију често тражи у историјском сликарству које се, заправо, и развија упоредо с опером и са њеним сценским идентитетом има много додирних тачака. То је ауторкин пут проницања у епоху, као што је у случају „Виолинисте“, дух времена тражила и у аутентичним фотографијама из живота јеврејских заједница поетком двадесетог века, те у Шагаловим сликама. Уверљивости костима у представи самим насловом смештеној у граничне просторе између реалности и маште, допринео је и посебан процес шивења, бојења, аплицирања детаља и стварања готово ониричног утиска изношености, наравно, уз помоћ малих тајни костимографског умећа… Посебно успешна диференцијација ликова постигнута је у костимима три Тејвјеове кћери чије одлуке и представљају извор његових мука: најстарије, у плавом и одлучне да се не пристане на традиционални уговорени брак, средње чеховљевски рационалне, у жутом и с погледом на свет кроз наочаре и најмлађе, стидљиве, а радикалне, на крају у сакоу карактеристиччном за сифражетску борбу с почетка двадесетог века.

У основи трагична, ова представа обилује фантастичним обртима у којима је изглед актера од пресудног значаја. „Реалистичност“ сцене Тејвјеовог сна, која треба да оправда прво кршење традиције у његовој породици, омогућена је и захваљујући луцидности у креацијама ликова учесника – зомбија и покојника који у једном тренутку преплављују позорницу са уверљивошћу сцена из неког холивудског мегахита, попут „Мумије“ и сличних; отуд је песма о идеалном младожењи за Тејвјеову кћер, Мотлу Камзоилу, замишљена као плес мртвих у извођењу застрашујуће, а ипак симпатичне дружине. Сцена је свакако врхунац синтезе кореографије, музике, стихова и свакако костима, која је уздигла је овај мјузикл у сферу лебдећих свирача са Шагалових слика.

Јасна Јованов, историчар уметности, Политика

 

9. јул 2017.

Мали град смедеревске тврђаве у 20 часова

 Happy  theatre  Београд

ВИЛИНСКA ЗAВРЗЛAМA – причe из Maштoшумe

Пoрoдични мини мjузикл зa дeцу и oдрaслe

 Рeжиja, кoстим и сцeнa: Moникa Рoмић

Teкст: Слaвицa Љуjић и Moникa Рoмић

Улоге:

Кувaрицa Mицa: Moникa Рoмић

Вилa Maштojлa: Слaвицa Љуjић

Принц Mилoвaн: Никoлa Угринoвић

Принцeзa Aнa: Joвaнa Mлaдeнoвић

Дaдиљa Дaдa, Moрнaр Mикa, Кaпeтaн Пeрa: Урoш Mилojeвић

Глaсoви из offa:

Лaзa Цaр oлуje

Aждajицa Ждeрaвицa

Црвeнкaпицa

Beatboxer: Филип Maркoвић

Mузикa: Дejaн Пejoвић – Пeja

Кoрeoгрaфиja: Слaвицa Љуjић и Moникa Рoмић

 

О ПРЕДСТАВИ

 Принц Милован и Принцеза Ана су, као и већина данашње деце, врло упућени и заинтересовани за модерну технологију ( игрице, телефони, таблети..) и када, у једном трену, остану без тога, покушавају да се забаве, али констатују да су им све стандардне игре – досадне. Појављује се Куварица Мица која жели да их расположи причањем приче, али њена Црвенкапица је Жутокапица, бака живи у солитеру, Вук је бакин кум, тј. Мица зна да прави колаче и прича рецепте, али не и бајке. Принц и принцеза траже да дође њихова Дадиља Дада, међјутим, Даде нема. Све су претражили али су нашли само једну њену папучу. Помоћу Мице куварице, они крећу на невероватно путовање у потрагу за њом, путем маште.

На том путу, добију мапу од Виле Маштојле, помоћу које прелазе море и копно.

У свету маште, срећу Морнара Мику, маштовитог и забавног типа, као и његовог копненог пријатеља, озбиљног Капетана Перу, затим страшног Лазу Цара олује, који ће им задавати “тешке” математичке задатке, Аждајицу Ждеравицу, Црвенкапицу која ће им испричати праву верзију приче о себи.

РEЧ AУТOРA

 Eдукaциja: Прeдстaвa “Вилинскa зaврзлaмa” je нaстaлa кao jeднa мoдeрнa бajкa, сa дeтaљимa кoje дeцa прeпoзнajу из свoг oкружeњa. Упoтрeбили смo мaшту кao глaвну пoкрeтaчку eнeргиjу дeцe, тj. oвoм прeдстaвoм их пoдстичeмo дa и сaми буду крeaтивни и мaштoвити – сaмим тим нeмa сцeнoгрaфиje у прeдстaви. Taкoдje, прeдстaвa je изузeтнo eдукaтивнa. Финим инструмeнтимa, смo сe бaвили мoтивисaњeм дeцe дa упoзнajу сeбe кao и дa прeпoзнajу свoje квaлитeтe и тaлeнтe, бaвили смo сe дeчиjим стрaхoвимa и кaкo дa их прeвaзиђу. Taкoђe, приближaвaмo дeци вaжнoст учeњa крoз живoт и истичeмo сeстринскo брaтску љубaв,кao и тo дa кaдa смo слoжни, тaдa смo и jaки – „Зajeднo смo и лeпши и ja и  ти!”.

 Интeрaкциja: Крoз кoмуникaциjу глумaцa и дeцe – прeдстaвa je изузeтнo интeркaтивнa, дeцa учeствуjу, пoмaжу дa нaши глумци прeђу кoпнo, мoрe, рaчунajу сa глумцимa пoстaвљeнe зaдaткe, прaвe им „вeтaр у лeђa“ и укључeни су у мнoгa другa рeшeњa.

 

 

  1. јул 2017.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Позориште „Бора Станковић“ Врање

Бора Станковић/ Јелена Мијовић

РУЖА, УВЕЛА

Редитељ: Милан Нешковић

Костимограф: Ивана Младеновић

Сценограф:Милан Нешковић

Улоге:

Аџика: Радмила Ђорђевић

Марија: Жетица Дејановић

Коста: Бојан Јовановић

Стана: Taња Крчмарик

Никола: Марко Петричевић

Јован: Саша Стојковић

Аница: Милена Стошић

Илија: Драган Живковић

Цвета: Јелена Филиповић

Циганка: Тамара Стошић

 

Техничка екипа:

Шеф технике: Мирослав Илић

Тон: Горан Стојковић

Светло: Ненад Костић

Реквизита: Јованка Михајловић

Гардероба: Весна Младеновић, Јованка Михајловић

Декоратери: Мирослав Илић, Милан Стојчић, Драган Ђорђевић

Трајање: 85 минута

 

О ПИСЦУ

Јелена Мијовић

Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Радила је на телевизији, писала сценарија за бројне емисије из културе, дечје ТВ серијале…

Од 1996. до 2004. предавала драматургију на Катедри за драматургију и била консултант за ТВ сценарио на Катедри за ТВ режију Академије уметности Београд. Као драматург радила на представама у Битеф театру, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Македонском народном театру (Скопље), Словенском народном гледалишчу (Љубљана, Марибор), Градском позоришту Истанбул…

Сарадница на сценарију за филм Балкан није мртав, сценариста Дејана Дуковског, Ане Ласић и редитеља Александра Поповског.

Изведени позоришни комади: 10, 9, 8… Народно позориште Суботица, р. Ненад Гвозденовић; Судбина и коментари, драматизација романа Радослава Петковића, Народно позориште Београд, р. Алиса Стојановић; Секс за почетнике, драматизација књиге Јасминке Петровић, Мало позориште „Душко Радовић” Београд, р. Алиса Стојановић; На слово на слово, адаптација истоимене ТВ серије Душка Радовића, Позориште „Бошко Буха” Београд, р. Алиса Стојановић; Планета специјалитета, Мало позориште „Душко Радовић” р. Алиса Стојановић; Прича из вилинске шуме, Позориштанце Пуж, Београд, р. Ана Здравковић; Бли, Позориште Атеље 212 Београд, р. Никола Завишић; Где је запад? (Wo ist der westen?), Фолкс-театар, Фестивал „Go West”, Беч, р. Кристина Хомел; Метаморфозе, Југословенско драмско позориште, р. Александар Поповски; Пинокио, Градско позориште Подгорица, р. Снежана Тришић; 12 гневних жена, НП Ниш р. Иван Вуковић; Ружа,увела (по мотивима приповедака Боре Станковића), Позориште „Бора Станковић” Врање, р. Милан Нешковић.

Драматург је Позоришта Атеље 212 од 1999. године.

Борисав Станковић

(Врање, 1876–Београд, 1927)

Приповедач, романсијер, драматичар. У српску прозу унео је нова, модерна обележја и

визију једног света у његовим трагичним преломним процесима и преображајним мучни-

нама. Његово Врање је фокус параболичне путање на којој се дешавају и одсликавају дубоки друштвени, економски, морални потреси, с мноштвом појединачних и породичних драма, које су истовремено непосредне последице судара полуоријенталних форми живота и новог духа друштвеног модернизовања, и симболи сутонских дана једног поретка. Српска књижевност је са Станковићем први пут добила вишедимензионалан лик жене.         Приповедачки, романсијерски и драмски текстови Станковића обухватају тематско пространство широког распона: од галерије трагичних љубавника и уништених младих живота, преко химнички понесених, чаровитих, лирски неодољивих носилаца сјаја и дара лепоте, до „божјих људи”, оних који су на дну друштвене лествице, тотално поражени и тотално излучени из облика уљуђеног живота, просјаци, умоболници, несрећници.

Дела: књиге приповедака: Из старог јеванђеља, Стари дани, Божји људи, Покојникова жена, Његова Белка; драме: Коштана, Ташана, Јовча ; романи: Нечиста крв, Газда Младен; мемоари: Под окупацијом.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Ружа, па увела.

То је некако логичан след догађаја. Али Бора Станковић није логичан. Он је истинит. А у истину је најтеже поверовати.

Аца Поповић помиње како не треба руже заливати врућом водом да би схватио колико је она отпорна. Бора, напротив, полако дозира топлу воду својим јунацима не би ли спознао када и онај најделикатнији део духа поклекне пред окрутношћу малограђанског учауреног микрокосмоса.

За мене после овог процеса Бора Станковић заузима посебно место у срцу, а Врање…

Врање као први сусрет са Бором улива неко страхопоштовање још док се пажљиво сусрећете са градом возећи се његовом, и даље калдрмисаном улицом, а историја позоришта обавезу према традицији колико и према  будућности.

Бора Станковић је истинит, али зарад позоришта мора пре свега бити вероватан. За то се побринула Јелена Мијовић, комбинујући више Бориних ликова из разних дела, тиме створивши, ново ауторско дело које „оно некад” Врање смешта у данашњи систем вредности, опонашајући савремене односе.

Ово је представа о негдашњим људима у данашњем свету. Они су заиста ту. Препознаћете их у чекаоници, на улици, кафани, послу… И наравно код куће!

На жалост или не, менталитет само стари са годинама, не мења се.

 Милан Нешковић

 КРИТИКА

…Коста (Бојан Јовановић) је младић од детињства загледан у Стану (Тања Крчмарик). Кад Коста из своје мале вароши оде у велику, да се школује, Стана ће га чекати. Живот не чека и пролази, док њихова љубав вене, уз помоћ околине и околности, сирових и сурових, у међусобној вези. Тако једноставно, а тако сложено да упропасти не само један живот…

Данашњи Бора, назовимо га тако кроз ову представу, није онако разбокорен, као у својој прози. Сведен је, „драмскији”. Драматуршки поступак Јелен Мијовић, а затим и Нешковићев редитељски, који је чак и познат по домаштавању, сценским инвенцијама, ишао је у правцу „мање је више”. Ово се показало као добра одлука, јер је Станковић такорећи школска лектира и превише дескриптивних поступака би отупело оштрицу суштинске идеје безнађа, цвета који и поред све своје лепоте има крај, као и све друго.

Увођење, а затим и промене наратора, коришћење крхких, ретких реквизита вишеструких значења и организовање сцене отворене са четири стране – „ринга” – може да означава релативност сећања, промену перспективе простора и времена. Тако Борина прича постаје још универзалнија. Међу важнијим идејама у првом плану представе „Ружа, увела” су и неповратност тренутка, али и његова репетитивност, чиме се реалност као таква доводи у сукоб сама са собом. У сажетој одредници која се понавља („Киша ће.”), или машини за млевење меса коју на празно окреће Стана кад је већ јасно да је свему крај, као да је садржана сва поетска нежност за најтрагичније моменте. И тако даље, и тако у круг, што је сугерисано сталним наглашавањем промене годишњих доба, односно враћањем истог.

Игор Бурић, „Љубав и смрт у рингу“ (Дневник, 29.12.2016)

 

Комад  „Ружа, увела“ написала је Јелена Мијовић пратећи мотиве, ликове и радњу из прозе Б. Станковића ослањајући се на приповетку „Ружа, увела“.  Текст представе стоји на чврстим мелодраматичним основама, увезан је темама изгорелих чежњи, трагичних раскорака између личне среће и друштвених амбиција, ригидности патријархалних односа, као и похлепе за новцем и бестидне бахатости богаташа.

Редитељ Милан Нешковић се одлучио за изражену стилизацију и депатетизовање   Станковићевог дела, стишавање особено размаханог врањанског дерта, али и за укидање дијалекта. Сценски простор је упечатљиво утврђен као (метафорички) боксерски ринг, поље беспоштедне борбе за опстанак (сценограф Милан Нешковић). Оивичен је разнобојним сијалицама које тужно жмиркају осветљавајући недосегнуте снове ликова, тих дављеника у беди, и подсећају на могућност сјаја који они неће искусити.

… Јелена Филиповић нарочито узбудљиво игра Цвету, Станину пријатељицу, сведеним средствима, изражајном мимиком, тананим грчевима исказује њен љубавни бол ископан патријархалним очекивањима. Деликатно су психолошки изражени и ликови Аџике (Радмила Ђорђевић) и Марије, Станине мајке (Жетица Дејановић). Станиног мужа Николу одговарајуће грубо игра Марко Петричевић, као богату и арогантну сељачину чије се примитивно понашање сликовито изражава у сцени у којој он бахато пљуцка отпатке од изгризених семенки. Живописан је и лик мусавог касапина Илије (Драган Живковић), заљубљеног у Аницу (Милена Стошић), ћерку Јованову (Саша Стојковић).

Станковићева осећајност у овој представи јесте пригушена стилизацијом, али никако није укинута, без ње би представа била сува и непотпуна. Непресушни извор суптилне осећајности је Циганкино (Тамара Стошић) певање, нарочито дирљиви стихови понављане песме „А што ћемо љубав крити“. Поетска снага извире и из низа визуално атрактивно осмишљених сцена, на пример, када је након Цветиног самоубиства Стана скрхана болом, па дуго и непомично буљи у празнину, одсутно вртећи машину за млевење меса.

Ана Тасић, „Витална снага позоришта“ (Политика, 25.12.2016)

…Јер о приповедању је реч, о односу приче и живота, речи и живота. Шта је то што се изговори, шта се прећути, каква се прича за ким вуче, и како вредновати – живот који се живи, или причу о том животу. И уопште, како приповест преточити у позоришни чин, без сентименталног или патетичног подилажења мелодрамским мотивима? То је, рекла бих, било полазиште за тумачење већ доказано талентованог и промишљеног младог редитеља, Милана Нешковића.

… Нешковићев депатетизован приступ Бори Станковићу и његовом свету вреднујем као неопходан и инспиративан у успостављању блиског и савременог односа према класици. Као контрапункт рашчињавању илузије, и театарске и животне, стоји Циганкино певање познатих дирљивих напева, али и Костино и Станино певање познате дечје песмице „Кад си срећан“. Крај представе је парафраза краја песмице, као ироничан упит – Ти понови ово све?

Александра Гловацки (Емисија ‘’Ars, artifex’’ Програма 202 Радио Београда, 23.12.2016)

 ..Елиминишући патос карактеристичан за највећи број досадашњих инсценација Станковићевих дела, Нешковић из своје представе није избацио поетичност такође својствену овом писцу. Напротив, на њој је редитељ представе и те како инсистирао, али је до ње, на трагу драмског предлошка и уз помоћ одличних и преданих глумаца, долазио другачијим путевима, откривајући је понајпре у конкретним поступцима ликова, у специфичном начину на који је повезивао поједине сцене, али и у одабиру песама које ће постати музичка основа представе. А музика је овде описала занимљив круг, у распону од дечје песме Кад си срећан лупи длан о длан, до Циганске песме Влатка Стефановског. Дакле, од невиног и наивног зачетка љубавне идиле двоје младих, до момента у којем се они суочавају са истином о свету у којем живе, а у којем њихова љубав заправо није имала никакве шансе. Нешковић развија ову причу о одрастању двоје људи, али и сазревању друштва које је, баш попут Стане и Косте, из периода невиности ступило у зрело доба када почињу да важе другачија правила и где је радикално промењен систем вредности. Све ове мене се у представи догађају у ритму смене годишњих доба, што је још једна замка коју нам живот намешта, стварајући привид да све то тако мора да буде, да се све с нама, нашим осећањима, поступцима догађа па унапред задатим шаблонима од којих није могуће утећи.

И када пун круг буде описан, а прича завршена, када песмица Кад си срећан… још једном буде отпевана, овог пута с пуном свешћу да су младалачке наде изневерене, да је чувена максима о страшном животу који поништава све илузије и наде по ко зна који пут потврђена, на самом крају представе ће ликови проговорити карактеристичним врањанским дијалектом. Тада ће ова прича бити спремна да се врати на свој суштински почетак, да би била уписана у мит и да би постала његов саставни део. А то је мит о старом Врању и „пустом турском”, о јужњачком дерту и ирационалности као пресудној црти локалног менталитета (да ли само врањанског, јужњачког, балканског?). И благодарећи управо том миту, којем се актери представе на концу препуштају, биће поништено све што с тим менталитетом и том ирационалношћу заправо никакве везе нема, дакле све што није судбински одређено а што припада сфери свесног, што је последица друштвених околности. Нови циклус смене годишњих доба може да се још једном заврти. Улоге су подељене…

Александар Милосављевић (Трећи програм Радио Београда, Позоришне актуелности)

    

  1. јул 2017.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Шабачко позориште и Итака арт центар Инђија

Вилијам Шекспир

ПЕРИКЛЕ

трајање: 1 сат и 40 минута

Адаптација, режија и сценографија: Никита Миливојевић

Костимографија: Јелена Стокућа

Музика: Коста Павловић

Асистент редитеља: Владимир Милојевић

 

Играју:

Анета Томашевић

Соња Милојевић

Зоран Карајић

Ервин Хаџимуртезић

Дејан Шарковић

Владимир Милојевић

Деана Костић

Милош Војновић

Страхиња Баровић

Кристина Пајкић

 

О ПИСЦУ

  Вилијам Шекспир (1564-1616) најистакнутији је драмски писац епохе ренесансе у Енглеској. Шекспировом појавом и његовим делом европско позориште је достигло врхунац, своју класику. У Шекспировој стваралачкој личности сједињени су комедиограф и трагичар. Његово драмско дело показује да је овај писац велики психолог, изванредни познавалац човекове душе и манифестација људског: радости и туге, љубави и мржње, искрености и притворности, благости и немилосрдности, скромности и незаситости.

Позоришту је Шекспир посветио живот: био је члан позоришних дружина, адаптирао је за позориште старије драмске текстове, врло дуго је био глумац, режирао је представе, писао оригиналне драме.

Шекспира изузетно занимају две тематске области: историја и човек. Историји ће се посветити у историјским драмама и римским трагедијама; човеку појединцу посветиће се у комедијама и трагедијама карактера. Теме налази у поемама, старим причама, хроникама, италијанским новелама. Песнички и позоришни таленат, сједињени у једној личности дали су драмска дела врхунског домета и свевремене вредности.

Вилијам Шекспир је аутор трагедија: Ромео и Јулија, Тит Андроник, Јулије Цезар, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Антоније и Клеопатра, Кориолан, Тимон Атињанин…

Од комедија, Шекспиров опус укључује дела: Сан летње ноћи, Млетачки трговац, Укроћена горопад, Много вике ни око чега, Веселе жене виндзорске, Богојављенска ноћ, Бура…

У историјске драме које потписује Шекспир спадају: Краљ Хенри VI, Краљ Ричард III, Краљ Ричард II, Краљ Џон, Краљ Хенри IV, Краљ Хенри V, Краљ Хенри VIII.

Шекспир је писао и поезију. Аутор је књиге сонета поема међу којима су Венера и Адон и Отмица Лукреције.

 

О РЕДИТЕЉУ

Никита Миливојевић један је од водећих српских позоришних редатеља данас. Добитник је свих релевантних позоришних признања за режију у нашој земљи: Награде „Бојан Ступица“, неколико Стеријиних награда за режију, БИТЕФ-ове награде, Награде критике позоришног часописа „Сцена“, као и годишњих награда: Народног позоришта у Београду, Југословенског драмског позоришта, Будва града театра, Народног позоришта „Љубиша Јовановић“ из Шапца. Добитник је и награда на фестивалима у Крагујевцу, Вршцу, Новом Саду, Шапцу, Младеновцу, Охриду… Од 2000. године каријеру гради и у иностранству. Режирао је у Грчкој, Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Немачкој, Кипру, Италији, САД… Режирао је дела Калдерона, Шекспира, Есхила, Софокла, Чехова, Булгакова, Пинтера, Т. Мана, Х. Милера, Ружевича, Витрака, Јонеска, Бонда, Бекета, Стопарда, Метерлинка, Сартра, Стринберга, Ибзена…

 

О ПРЕДСТАВИ

 Реч је о љубавно-авантуристичко-трилерском заплету, достојном какве мини ТВ серије. Од инцестуозне дворске везе и претеће потере осветољубивог владара за главним јунаком, која нас води по градовима античког Средоземља, преко љубави, лажних смрти и трагедија, божје казне за неваљалце и повратка вољених за које се веровало да су мртви, па до истински срећног краја – реч је о материјалу за бар четири епизоде. Ову сценску игру Никита Миливојевић је и решио – као велику глумачку фешту, стилизовану причу максимално ослоњену на глумце. А од њих се очекивала, и углавном добила, духовна концентрација и физичка спретност. Јер они јуре од града до града, из лика у лик, кроз море у ком се даве, преко тргова, јавних кућа, усамљених светилишта и дворова, ускачући не само у нове просторе, већ повремено и један другом у улоге. Ако је сама радња бајковита, ван законитости свакодневне реалности, ликови нису; сви су утемељени у реалном животу, добро простудираних карактера, чиме је представа добила додатно чврсто упориште, а глумци прилику за мајсторство. Јер празна сцена буди машту, и редитељску и гледаочеву, а глумцу даје простор да се размаше свим средствима

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Налазим да је неколико последњих Шекспирових комада (Симбелин, Зимска бајка, Перикле, Бура) заиста врло посебно. У њима као да нема стварне истине, више су некакаве фантастичне приче препуне невероватних догађаја, са пуно обрта и изненађења, али и са доста недоследности и неусаглашености међу догађајима. Доста тога је временски и просторно имагинарно и делује као „бајка“.

Како последњих година имам утисак да живим у једној „бајковитој“, прилично нествараној стварности, у којој је све могуће, одједном су ови последњи Шекспирови комади постали једни од мојих омиљених. Управо ми та „невероватност догађања“ представља једну од њихових посебних дражи. Перикле је међу најређе играним Шекспировим текстовима и ово ће бити прво извођење овог Шекспировог комада у српској позоришној продукцији.

Никита Миливојевић

 

ИЗВОД ИЗ МЕДИЈА

..Циљ ове представе, што мене изузетно радује, није никакав дневно политички ангажман, никаква коресподенција са данашњим временом, никаква мода по питању театра – не, ово је један сан, бајка, игра… Неко је рекао да га ова представа подсјећа на ‘вилинску прашину’. То је нешто што људе послије представе оплемени, учини бољим и макар на тренутак приближи оном „балону који је отишао горе“.

Анета Томашевић за БАР инфо

 

 

12. јул 2017.

Мали град Смедеревске тврђаве у 21.00

Крушевачко позориште

Клеме Грубишић

БУЗДОВАН

комедија о јубави капетана Николе Ивулића

 

Редитељ: Предраг Стојменовић

Текст: Клеме Грубишић

Приредио и припремио: Антон Колендић

Драматургија: Спасоје Ж. Миловановић

Сценограф: Ненад Марковић

Костимограф: Лара Поповић

Сценски говор: Радован Кнежевић

Сценски покрет: Марија Миленовић

Музика: Горан Арсић

 

 

Улоге:

Капетан Ивулић: Дејан Тончић

Стипан Буздек: Небојша Вранић

Пјер Роси: Немања Милуновић

Доме Роси: Биљана Николић

Гарајин: Драган Маринковић

Баба/канцилир: Никола Ракић

Хармоникаш: Горан Арсић

 

О РЕДИТЕЉУ

Предраг Стојемновић дипломирао је  Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Уметнички је  сарадник на предмету Глума од 2001. године на Академији уметности у Београду.

Репрезентативне референце:

Уметнички директор Позоришта ДАДОВ од октобра 2000. године. Ментор у више међународних позоришних радионица. Режирао је тридесетак представа у професионалним позориштима широм Србије и 5 радио драма (Радио Београд и Радио Б92).

Значајније режије:  С. Мрожек: Серенада – Вечерња сцена Радовић, Београд; Е. Ростан: Сирано де Бержерак – Народно позориште Стерија, Вршац; Ј. П. Стерија: Лажа и паралажа – Крушевачко позориште; С. Сремац: Поп Ћира и поп Спира – Народно позориште Кикинда; И.Бојовић: Свемиронична бајка – Позориште „Бора Станковић“, Врање; В. Ђурић: Коју игру играш? – Позориште Дадов, Београд; В. Лукић: Дуги живот краља Освалда – Народно позориште, Пирот; Х. Пинтер: Без Поговора – ННП, Нови Сад; Е. Јонеско: Лекција – Крушевачко позориште; Ј. Ђорђевић: Коме верујете? – Народно позориште Стерија, Вршац; Љ. Стојановић: Пит – Позориште Дадов,Београд; Ф. Диренмат: Физичари – Позориште Дадов, Београд; Н. Дракулић: Клавирски циклус – Радио Б92…

 

О ПРЕДСТАВИ

  „Буздован“ или „Комедија о јубави капетана Николе Ивулића“, постренесансно је дело настало пре више од 200 година. Ипак, како напомиње глумац Дејан Тончић, комад сугерише да се вековима неки елементи живота нису променили: „Невероватно је како се три стотине година ништа не мења на Балкану, вероватно ни у свету. Радња текста дешава се у Макарској, али нема никакве разлике ни да се дешава у Крушевцу, Варварину, Ћићевцу. Имамо у рукаву велику представу, која ће по спуштању завесе навести публику да се запита и размисли шта је гледала, у каквом свету живи.“

Ауторство комада приписује се свештенику Клеме Грубишићу, а сценски живот је започео седамдесетих година прошлог века, након прераде Антона Колендића. Први пут је изведен у Атељеу 212 у режији Зорана Ратковића, а Петар Краљ је остварио једну од својих чувених улога. Представа се играла 150 пута, а занимљиво је да се овај комад у Хрватској први пут играо тек деведесетих година (у Сплиту).

Духовито и сигурно, на далматинском дијалогу, представу је изнела седмочлана глумачка екипа, а лектура специфичног говора поверена је Радовану Кнежевићу.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Комедија „Буздован“ смештена је у Макарску с краја 18. века, која је често мењала власт: смењивали су се Турци, Млечани, Французи, Аустријанци. тадашњи Макарани, као и ликови у представи, користили су ту ситуацију за шверцовање робе из Турске у Венецију и балансирали између великих сила за ситне привилегије… Ликови у таквој поставци ситуације остају у потпуном нескладу између сопственог доживљаја себе и реалности. Смејући се њима подсмевамо се себи, јер испод смеха остаје горак слој препознатљивости данашњег човека, готово нетакнутог и три века након настанка комада.

Предраг Стојменовић

 

 

FacebookTwitterGoogle+Share